U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Beograd, protiv tuženog AA iz ..., koga zastupa Arsenije Katanić, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova po tužbi i protivtužbi, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2481/2018 od 24.01.2019. godine, u sednici veća od 20.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2481/2018 od 24.01.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 4606/2013 od 20.03.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 1.270.178,82 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.06.2011. godine do isplate. Stavom drugim i trećim izreke, protivtužba tuženog-protivtužioca je usvojena u celosti i tužilac-protivtuženi obavezan da tuženom-protivtužiocu zbog neosnovanog obogaćenja zbog neisplaćene privremene naknade isplati ukupan iznos od 541.577,80 dinara, za period od aprila 2008. godine zaključno sa julom 2017. godine u pojedinačnim iznosima i sa datumom dospelosti kako je to opredeljeno u ovom delu izreke. Stavom četvrtim i petim izreke, odlučeno je o troškovima parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2481/2018 od 24.01.2019. godine, ukinuta je prvostepena presuda, delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 410.054,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.06.2011. godine do isplate, iznos od 460.742,92 dinara na ime zakonske zatezne kamate i da mu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 115.412,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana izvršnosti presude do isplate, a deo tužbenog zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka za period od dana presuđenja do dana izvršnosti presude je odbijen. Odbijen je i protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca AA kojim je tražio da se tužilac-protivtuženi obaveže da mu zbog neosnovanog obogaćenja zbog neisplaćene privremene naknade isplati ukupan iznos od 541.577,80 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i to za period od aprila 2008. godine zaključno sa julom 2017. godine, u pojedinačnim iznosima opredeljenim u ovom stavu izreke, sa označenim datumima kamatnog početka. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 77.632,64 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP, u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. ZPP. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena povreda iz člana 374. stav 1., u vezi sa članom 8. ZPP, na koju opisno ukazuju razlozi revizije, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti slučaja i cenio izvedene dokaze pojedinačno i u međusobnom odnosu, dajući za svoju odluku jasne i neprotivrečne razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je rešenjem tužioca od 28.12.1992. godine razvrstan u treću kategoriju invalidnosti, počev od 26.10.1992. godine, od kog datuma mu je određena i privremena naknada do zaposlenja. Ovu naknadu tuženi je primao sve dok mu rešenjem tužioca od 14.04.2008. godine njena isplata nije obustavljena i to zaključno sa 31.03.1996. godine, sa obrazloženjem da je 01.04.1996. godine tuženi stupio u obavezno osiguranje kao lice koje obavlja samostalnu delatnost. Protiv ovog rešenja tužioca od 14.04.2008. godine tuženi nije podnosio žalbu, a nije pokrenuo ni upravni spor, pa je ovo rešenje postalo konačni upravni akt. Utvrđeno je da je tuženi osnovao STR u kojoj je obavljao delatnost od 01.04.1994. godine do 13.11.1995. godine, kao i da je ugostiteljsku delatnost obavljao u periodu od 01.04.1996. godine do 23.06.1997. godine, a da nije izvestio tužioca o osnivanju, kao ni o prestanku rada navedenih STR i SUR, a nakon obustave isplate sporne privremene naknade, nije podneo tužiocu zahtev za nastavak isplate. U periodu od 21.11.2000. godine do 15.04.2008. godine tuženom je po osnovu invalidske penzije isplaćen iznos od 410.054,50 dinara, a obračunata zakonska zatezna kamata na ovaj iznos do 10.06.2011. godine iznosi 460.742,92 dinara, odnosno ukupno 970.797,22 dinara. Kao korisnik 50% invalidske penzije tuženi bi u periodu od 01.03.2008. godine, zaključno sa 31.07.2017. godine ostvario iznos od 928.726,05 dinara (na ime neisplaćenog iznosa invalidske penzije i na ime obračunate kamate), a koji iznosi su utvrđeni na osnovu nalaza i mišljenja veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev nije osnovan, jer je tuženi dopunsku delatnost obavljao samo u navedenim periodima kada je imao samostalne radnje, a da u periodu od 2000. godine pa nadalje nije bio radno angažovan. Protivtužbeni zahtev tuženog je osnovan zato što tužilac nije isplaćivao privremenu naknadu tuženom od aprila 2008. godine.

Nakon održane rasprave drugostepeni sud je pobijanom presudom ukinuo prvostepenu presudu, delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu iznosa navedenih u drugom stavu izreke pobijane presude, a odbio protivtužbeni zahtev, sa obrazloženjem da nakon prestanka obavljanja samostalne delatnosti tuženi nije podneo zahtev tužiocu za nastavak isplate privremene naknade, a kako je konačnim rešenjem tužioca isplata privremene naknade tuženom obustavljena zaključno sa 31.03.1996. godine, to je tuženi u obavezi da tužiocu iznose primljene za utuženi period isplati, kao stečene bez osnova, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je doneo odluku kao u izreci pobijane presude, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Pravilnost pobijane presude se navodima revizije ne dovodi u sumnju. Prema članu 78. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (''Službeni glasnik RS'', br. 27/92...12/96), propisano je da invalid rada II ili III kategorije invalidnosti koju je stekao pravo na zaposlenje, ima pravo na privremenu naknadu od dana sticanja prava na zaposlenje na odgovarajućem poslu, odnosno od dana završene prekvalifikacije ili dokvalifikacije do dana stupanja na odgovarajući posao, ako za to vreme ne ostvaruje zaradu, a invalidu rada kome nezavisno od njegove volje prestane zaposlenje, pripada privremena naknada i za vreme od prestanka zaposlenja do stupanja na novi posao, ako se u određenom periodu prijavio radi zapošljavanja. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da je u pitanju materijalna pomoć invalidu rada samo dok je nezaposlen, a obaveza tuženog kao korisnika privremene naknade je bila da prijavi tužiocu početak obavljanja samostalne delatnosti, zato što je u pitanju promena koja utiče na korišćenje prava. Po osnovu obavljanja samostalne delatnosti tuženi je ostvarivao zaradu, a zbog čega je tužilac i doneo rešenje od 14.04.2008. godine kojim mu je obustavljena isplata privremene naknade.

Kako je rešenje o obustavi isplate naknade postalo konačni upravni akt, to se njegova zakonitost ne može ocenjivati u parničnom postupku (već u upravnom sporu), pa kako se radi o prethodnom pitanju koje je rešeno od strane nadležnog organa u upravnom postupku, parnični sud je tim rešenjem vezan, pa nije ovlašćen da preispituje njegovu pravilnost. Stoga je pravilnom primenom odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, tužbeni zahtev usvojen, jer je donošenjem rešenja od 14.04.2008. godine otpao osnov po kome je tuženi primio iznose privremene naknade, zbog čega je dužan da ih vrati, sa odgovarajućom kamatom.

Odluka drugostepenog suda o protivtužbenom zahtevu je takođe zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava i to odredbi člana 88. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji treba primeniti (''Službeni glasnik RS'', br. 34/2003), jer je tuženi morao ponovo da podnese zahtev tužiocu za nastavak isplate privremene naknade, budući da se ovo pravo ostvaruje u upravnom postupku i to na lični zahtev osiguranika. Kako je, dakle, isplata naknade obustavljena konačnim upravnim aktom i nije drugim upravnim aktom ponovo uspostavljena, to je odluka drugostepenog suda pravilna.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode revizije da je suštinsko pravno pitanje da li tuženi ima ili nema pravo na privremenu naknadu ukoliko nakon samostalnog zaposlenja i obavljanja poslova, ponovo postane nezaposleno lice bez svoje krivice, ali kako je postupak ostvarivanja prava tuženog u nadležnosti organa uprave u upravnom postupku, te kako se zakonitost konačnih upravnih akata ispituje u upravnom sporu, koji tužilac nije pokretao, kao što se, uostalom, nije ni žalio protiv prvostepenih upravnih akata, ovi navodi revizije ne utiču na pravilnost pobijane presude. Isto se odnosi i na navod revizije da obustava naknade nije mogla da se izvrši unazad već samo za ubuduće, pošto se, kao što je već navedeno, pravilnost konačnog upravnog akta, protiv koga nisu korišćena pravna sredstva predviđena u upravnom postupku, ne može ispitivati u parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić