Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu pravnosnažne presude dostavljene uz reviziju i revizijske navode da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu suprotno važećoj sudskoj praksi u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga je, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 13.07.2013. godine u Pančevu se dogodila saobraćajna nesreća, u kojoj su učestvovali motocikl marke „...“, u vlasništvu BB iz ..., a kojim je upravljao tuženi i teretno vozilo marke „...“ u vlasništvu „VV“ d.o.o. ..., kojim je upravljao GG.

Do saobraćajne nezgode je došlo propustom tuženog, na taj način što je motociklom, kojim je upravljao, izvršio izlazak sa sporednog-kolskog prilaza na kolovoz, a da se prethodno nije uverio da takvu radnju može izvršiti na bezbedan način po sebe i druge učesnike u saobraćaju. U toj situaciji se kolovozom kretalo teretno vozilo na rastojanju manjem od potrebnog da motocikl bezbedno izvrši uključivanje na kolovoz i da nastavi sa kretanjem po njemu, na koji način je motocikl kojim je upravljao tuženi za vozača teretnog vozila predstavljao neočekivano iznenadnu pokretnu prepreku, i usled toga je došlo do kontakta ovih motornih vozila i nastanka štete na teretnom motornom vozilu.

Motocikl marke „...“ je bio osiguran polisom obaveznog osiguranja od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima kod tužioca, kao osiguravajućeg društva, za period od 13.05.2013. do 13.05.2014. godine, a tuženi koji je njime kritičnom prilikom upravljao nije imao vozačku dozvolu za upravljanje motociklom „A“ kategorije.

U vezi ove saobraćajne nezgode, protiv tuženog je vođen prekršajni postupak pred Prekršajnim sudom u Pančevu, koji je rešenjem Pr 9437/13 od 03.12.2015. godine obustavljen, usled nastupanja zastarelosti vođenja prekršajnog postupka.

Vozač teretnog vozila je 17.09.2013. godine podneo tužiocu odštetni zahtev zajedno sa zapisnikom o oštećenju vozila od 19.09.2013. godine. Vozilo je popravljeno u preduzeću „DD“ d.o.o. ... i ukupni troškovi popravke su iznosili 291.797,77 dinara.

Tužilac i vlasnik teretnog vozila „VV“ d.o.o. ... su 25.10.2013. godine zaključili vansudsko poravnanje, čiji je predmet bila isplata materijalne štete na oštećenom vozilu u ukupnom iznosu od 291.797,00 dinara, koji iznos je tužilac 04.11.2013. godine uplatio servisu „DD“ d.o.o. ... .

Dana 28.05.2014. godine tužilac je tuženom uputio regresni zahtev pozivajući se na odredbu člana 29. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i član 5. Uslova za obavezno osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima, a tužbu u ovoj pravnoj stvari je podneo 13.07.2016. godine.

Iz nalaza i mišljenja sudkog veštaka saobraćajne struke je utvrđeno da je do saobraćajne nezgode došlo ostvarenim kretanjem motocikla, koji je za vozača teretnog vozila predstavljao iznenadnu i neočekivanu pokretnu prepreku, a da bi na strani teretnog vozila postojao eventualni doprinos samo za slučaj da je vozač teretnog vozila mogao da uoči motocikl od samog početka njegovog kretanja po kolovozu i ako bi kretanje motocikla po kolovozu bilo ostvareno u vremenskom intervalu dužem od potrebnog za zaustavljanje teretnog vozila, pri brzini kojom se tada kretao.

Veštačenjem od strane veštaka mašinske struke utvrđeno je da je visina štete na teretnom vozilu na dan 04.11.2013. godine iznosila 289.517,00 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz člana 29. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i odredbi člana 5. stav 1. tačka 2. Uslova za obavezno osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima, usvojio tužbeni zahtev u iznosu utvrđenom iz nalaza i mišljenja sudkog veštaka, sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je kao osiguravač isplatio naknadu štete vlasniku oštećenog teretnog motornog vozila. Prvostepeni sud je ocenio da nije osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog. Tuženi je upravljao motociklom bez potrebne vozačke dozvole zbog čega je tužilac stekao pravo na regres za iznos štete koji je isplatio oštećenom prema njemu kao licu koje je u konkretnom slučaju prouzrokovalo štetu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbio, kao neosnovan. Prema izraženom stanovištu, tužilac primenom odredbe člana 29. stav 1. tačka 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i člana 5. stav 1. tačka 2. Uslova za obavezno osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima nema pravo na regres prema tuženom kao licu koje je upravljalo motocilom, već po gubitku prava iz osiguranja, prema vlasniku motocikla kao svom osiguraniku.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 178. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima ("Službeni glasnik RS", br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS) propisano je da motornim vozilom, odnosno skupom vozila sme samostalno da upravlja vozač koji ispunjava propisane uslove i ima vozačku dozvolu za upravljanje vozilom one kategorije kojim upravlja.

Članom 29. stav 1. tačka 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“ br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012, 7/2013) je propisano da osigurano lice gubi prava iz osiguranja ako vozač nije imao vozačku dozvolu za upravljanje motornim vozilom određene kategorije. Stavom 2. istog člana je propisano da gubitak prava iz osiguranja na osnovu stava 1. ovog člana nema uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu štete. Stavom 3. istog člana je propisano da društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom licu iz stava 2. ovog člana, stupa u prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove postupka.

Članom 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu.

Kritičnom prilikom tuženi je bez vozačke dozvole upravljao motociklom u vlasništvu BB iz ..., osiguranim polisom obaveznog osiguranja od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima kod tužioca, kao osiguravajućeg društva i odgovoran je za materijalnu štetu nastalu na teretnom vozilu u vlasništvu „VV“ d.o.o. ... .

Vlasnik motocikla, osiguranik tužioca, je usled toga što je motocikl poverio na korišćenje tuženom koji nije imao vozačku dozvolu za upravljanje motociklom, kao motornim vozilom, određene kategorije, izgubio prava iz osiguranja, a što nije od uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu štete. Tužilac je, isplatom naknade štete vlasniku oštećenog teretnog motornog vozila, u smislu odredbe člana 29. stav 3. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (koju je drugostepeni sud propustio da primeni) stupio u prava oštećenog lica prema tuženom kao licu koje je odgovorno za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Pri tom je bez uticaja činjenica je prekršajni postupak pokrenut protiv tuženog obustavljen. Prema članu 13. ZPP, u parničnom postupku sud je vezan pravnosnažnom presudom krivičnog suda u pogledu postojanja krivičnog dela i postojanja krivične odgovornosti, ako je optuženi oglašen krivim, iz čega proizlazi da u parnici o odgovornosti za štetu sud nije vezan odlukom prekršajnog suda, čak i da je u prekršajnom postupku tuženi oslobođen krivice. Prekršajni sud ne odlučuje o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti, a to istovremeno znači da tuženi može odgovarati u smislu građansko-pravne odgovornosti za nastalu štetu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, stavom drugim izreke, preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužiocu, koji je uspeo u postupku po reviziji, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163.ZPP u vezi člana člana 3. stav 1. istog zakona, pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, naknadu sudske takse na reviziju u iznosu od 31.181,00 dinara i sudske takse na odluku o reiziji u iznosu od 46.771,00 dinara, što ukupno iznosi 89.952,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama roškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama, zbog čega je primenom člana 165. ZPP doneta odluka kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić