Protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 864/23 od 25.05.2023. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga predviđenih članom 407. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupki („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...sa izmenama) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ne navodi koje su to druge bitne povrede učinjene, koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost presude.

U postupku je utvrđeno da je tužilac upisan kao vlasnik u 1/1 dela porodične stambene zgrade br. 1. površine u gabaritu 87m2, korisne površine 220m2, građevinske površine 264m2. Po+Pr+1 izgrađenoj na kat. parc. br. ... . Tužilac je vlasnik predmetne nekretnine postao po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju od 29.05.2020. godine, koji je zaključen između VV, kao primaoca izdržavanja i tužioca, kao davaoca izdržavanja i njegove supruge BB, kao davaoca saglasnosti. Tužilac sa porodicom živi u prizemlju ove kuće u koju se uselio kada je njegova majka otišla u bolnicu marta meseca 2020. godine, kako bi brinuo o ocu.

Tužena je supruga sada pok. GG, brata tužioca, koji je preminuo dana 01.02.2019. godine. Tužena je nakon smrti svog supruga ostala i dalje da živi na spratu predmetne kuće, do jednog jutra kada nije uspela da otključa vrata jer je tužilac zamenio bravu, nakon čega su se odnosi parničnih stranaka poremetili i od marta 2020. godine, tužena ne živi u predmetnoj kući. Tužena je u aprilu 2020. godine donela tužiocu ključ od kuće, uzela neke stvari, nakon čega je nekoliko puta dolazila da uzima stvari iz kuće. Tužena je svoje lične stvari i lične stvari svoje dece iznela iz kuće a ostale stvari: nameštaj, tehniku, suprugov alat, bicikl tužene, veš mašina i ostalo pokućstvo, odnosno sve što je stekla sa pok. suprugom i preostale lične stvari koje nije iznela su ostale na spratu kuće. Tužena ima ključ od stana na spratu koji joj je po privremenoj meri predao tužilac, nakon čega je tužena u martu 2021. godine zamenila bravu, zbog čega je tužilac podneo tužbu za smetanje državine u kom postupku je izdejstvovao od tužene primerak ključa u martu 2021. godine, kada je tužena tužiocu predala duplikat ključa, tako da tužilac poseduje primerak ključa od spratnog dela kuće, a tuženoj je ostao jedan primerak ključa. Tužena je u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P 14505/21 predala ključ tužiocu tako što ga je odnela u advokatsku kancelariju.

Tužena povremeno odlazi u stan na spratu kuće, s tim da u njemu ne stanuje jer se plaši za svoju ličnu bezbednost i bezbednost svoje dece. Tužena i njene ćerke DD i ĐĐ žive kod sestre tužene.

Tužilac ima ključ spratnog dela nepokretnosti, ali ni sada ne koristi sprat kuće jer se u njemu nalaze stvari tužene.

EE majka tužioca i svekrva tužene je preminula 10.04.2020. godine.

Ćerke tužene su podnele Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu zavedenu pod br. P 19854/21 radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju i utvrđenja bračne sutekovine protiv tuženih VV, AA i BB u kom postupku su tražile da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju od 29.05.2020. godine i da ne proizvodi pravno dejstvo, kao i da su nepokretnosti, između kojih je i predmetna nepokretnost bračna sutekovina VV i njegove pokojne supruge EE. Iza pok. EE vodi se ostavinski postupak koji je od strane Osnovnog suda u Novom Sadu poveren javnom bsležniku Nikoli Orloviću.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja dalje proizilazi da su tužena i njen sada pokojni suprug sa svojom decom živeli na spratnom delu nepokretnosti čiji je upisani vlasnik bio VV, svekar tužene, a otac tužioca AA. Tužilac je u međuvremenu zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa svojim ocem i postao vlasnik predmetne nepokretnosti. Kako je predmetna nepokretnost stečena tokom trajanja braka VV i njegove supruge EE koja je preminula 10.04.2020. godine, ćerke tužene su pokrenule parnicu radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju i utvrđenja bračne sutekovine VV i EE, između ostalog i predmetne nepokretnosti, a protiv ovde tužioca, svog dede VV i BB.

Imajući u vidu navedeno, i nespornu činjenicu da tužena nije u isključivom posedu predmetne nepokretnosti već da i tužilac poseduje ključ od iste, drugostepeni sud zaključuje da su parnične stranke u sudržavini nepokretnosti, odnosno tužena ima pravo na sudržavinu predmetnog dela nepokretnosti zajedno sa tužiocem, te postavljeni tužbeni zahtev tužioca nije osnovan. To sa razloga što su ćerke tužene zakonske naslednice pokojne EE po pravu predstavljanja iza svog pokojnog oca, te do trenutka raspravljanja zaostavštine tužena sa svojim ćerkama ima pravo sudržavine sa tužiocem na predmetnoj nepokretnosti.

Drugostepeni sud dalje zaključuje da tužena i njene ćerke koje su tokom postupka postale sudržaoci momentom predaje jednog ključa tužiocu, a shodno članu 73. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa postale sudržaoci u trenutku otvaranja nasleđa bez obzira na to kada stiču formalno vlasništvo na stvari i shodno tome imaju pravo sudržavine sa tužiocem na predmetnoj nepokretnosti sve do razrešenja spornih odnosa između stranaka u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, odnosno do raspravljanja zaostavštine iza pokojne EE. Na osnovu navedenih razloga preinačena je prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Prema oceni Vrhovnog suda, pobijana presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 864/23 od 25.05.2023. godine, doneta je pogrešnom primenom materijalnog prava, što se osnovano u reviziji tužioca ističe.

U postupku je utvrđeno da je tužilac vlasnik predmetne nepokretnosti po osnovu Ugovora o doživotnom izdržavanju što je i upisano u registru nepokretnosti nadležnog RGZ. Tužena svoje stvari drži u navedenoj nepokretnosti tužioca, gde povremeno dolazi.

Predmetna nepokretnost, prema stanju u spisima nije predmet ostavinskog postupka iza smrti EE, jer je kao što je nesporno utvrđeno, predmetnu nepokretnost otac tužioca preneo na tužioca, koji je uknjižen kao vlasnik nepokretnosti. Da bi ćerke tužene imale sudržavinu na nepokretnosti, kako to zaključuje drugostepeni sud, nepokretnost bi morala biti u ostavinskoj masi ostavioca EE, tako da sada ne postoji osnov državine ili sudržavine od strane ćerki tužene. Činjenica da je pokrenut postupak za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju ne znači da postoji osnov za državinu. Čak i u situaciji da ćerke tužene imaju sudržavinu na predmetnoj nepokretnosti, one ne bi samostalno a bez saglasnosti tužioca, mogle dati tuženoj da istu koristi.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi svojinskoj tužbi ( actio rei vindication ) kojom tužilac traži zaštitu svojinskih prava. Tužilac kao vlasnik nepokretnosti može tražiti da mu se stvar preda u državinu u svako doba, od svakog lica, pa i u konkretnom slučaju od tužene, koja nema pravni osnov za korišćenje nepokretnosti, sve to na osnovu odredbi člana 37 u vezi sa članom 3 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

To su razlozi na osnovu kojih je Vrhovni sud primenom procesnih ovlašćenja iz člana 416. Zakona o parničnom postupku, usvojio reviziju tužioca i odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Tužiocu saglasno odredbi člana 154. Zakona o parničnom postupku, pripada pravo na troškove revizijskog postupka koji su opredeljeni u troškovniku i to iznos od 18.000,00 po AT na ime sastav revizije, dok drugi troškovi ne pripadaju jer nisu ni opredeljeni, pa je u tom delu zahtev neuredan. Stoga je odlučeno kao u stavu drugom izreke primenom odredbe člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković