U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Bratić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 366/19 od 24.01.2019. godine, na sednici održanoj 21.07.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 366/19 od 24.01.2019. godine u delu stava prvog izreke kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj isplati za pretrpljene fizičke bolove iznos od 250.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 300.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od donošenja prvostepene presude, pa do isplate.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 366/19 od 24.01.2019. godine u delu stava prvog izreke kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode, časti, ugleda i prava ličnosti, zbog neosnovanog lišenja slobode i osude, isplati iznos od 8.500.000,00 dinara, u stavu drugom i trećem izreke i spisi predmeta vraćaju tom sudu na ponovno suđenje u ovom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 75/16 od 31.05.2018.godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužilji, na ime naknade nematerijalne štete, isplati i to: za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode, časti, ugleda i prava ličnosti, zbog neosnovanog lišenja slobode i osude, iznos od 8.500.000,00 dinara; za pretrpljene fizičke bolove iznos od 400.000,00 dinara; za umanjenja životne aktivnosti iznos od 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja, pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, u delu kojim je tražila da se obaveže tužena da joj pored iznosa dosuđenog stavom prvim izreke presude, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode, časti, ugleda i prava ličnosti, zbog neosnovanog lišenja slobode i osude, isplati iznos od još 260.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od još 800.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od još 800.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od još 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od dana presuđenja, pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 448.912,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužilja je oslobođena od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 366/19 od 24.01.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode, časti, ugleda i prava ličnosti, zbog neosnovanog lišenja slobode i osude, isplati iznos od 8.500.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 250.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 300.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od donošenja prvostepene presude, pa do isplate, dok je u preostalom delu prvog stava izreke kojim je tužena obavezana da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati preostale dosuđene iznose od 150.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 100.000,00 dinara za pretrpljeni strah i 500.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove usled umanjenja životne aktivnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.05.2018. godine, pa do isplate, prvostepena presuda potvrđena, a žalba tužene odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, pa je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 217.912,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.05.2018. godine, kao dana donošenja prvostepene presude, pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u ukupnom iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je utvrdio da je revizija delimično osnovana, delimično neosnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je presudom Višeg suda u Beogradu K 3210/10 od 25.01.2011. godine osuđena na zatvorsku kaznu u trajanju od tri godine, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246 sa 25.01.2011. godine, uračunato je u izrečenu kaznu. Protiv navedene presude žalbe su izjavili branilac okrivljene i zamenik javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Apelacioni sud u Beogradu doneo je presudu Kž1 2302/11 od 07.12.2011. godine, kojom je izjavljene žalbe odbio i potvrdio prvostepenu presudu. Branilac tužilje je 03.05.2012. godine podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu, protiv prvostepene i drugostepene presude. Tužilja je dana 06.11.2013.godine počela sa izvršenjem zatvorske kazne u preostalom delu. Tokom izdržavanja kazne tužilja je ostvarila uslovni otpust, te je zatvor napustila 21.11.2014. godine, iako je izdržavanje kazne trebalo da joj traje do 14.03.2015. godine. Ustavni sud je doneo odluku Už 3650/12 od 29.12.2014. godine, kojom je izjavljena žalba tužilje usvojena i utvrđeno da je presudom Višeg suda u Beogradu K 3210/10 od 25.01.2011. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 2302/11 od 07.12.2011. godine, povređeno njeno pravo na pravično suđenje i poništena je presuda Apelacionog suda, te je određeno da se donese nova odluka o žalbi branioca okrivljene. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1 74/15 od 28.04.2015.godine, usvojena je žalba tužilje i ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu K 3210/10 od 25.01.2011. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku Viši sud u Beogradu doneo je rešenje K 298/15 od 11.06.2015. godine, kojim je postupak protiv tužilje obustavljen, usled odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja, a ovo rešenje postalo je pravnosnažno dana 31.07.2015. godine. Tužilja je u pritvoru provela 327 dana, a u zatvoru 380 dana, ukupno 707 dana je bila lišena slobode. Tokom jednomesečnog boravka u karantinu KPD Požarevac, nakon dolaska na izdržavanje kazne zatvora, tužilja je fizički napadnuta od četiri zatvorenice i zadobila je lake telesne povrede. Tokom trajanja napada tužilja nije trpela fizičke bolove zbog lučenja adrenalina usled straha koji je tom prilikom bio prisutan, a nakon napada u fazi opuštanja, trpela je fizički bol jakog intenziteta, koji je trajao više sati, zatim umereno jak bol koji je trajao više dana i to pod dejstvom analgetika - lekova protiv bolova, koji je prerastao u blag bol i trajao je više nedelja. Zbog napada i zadobijenih povreda tužilja je trpela strah jakog intenziteta u trajanju od 10 minuta, u vremenu neposredno nakon zadobijanja povrede tužilja je trpela strah srednjeg intenziteta u trajanju od 5 dana, potom u periodu od nedelju dana trpela strah slabog intenziteta. Navedeni događaj nije ostavio trajne posledice u psihičkoj sferi tužilje i sa psihijatrijske strane kod tužilje ne postoji umanjenje životne aktivnosti. Pre odlaska na izdržavanje zatvorske kazne tužilja je bolovala od astme, s tim da nije imala saznanja da ima ovu bolest, jer joj nije uzrokovala posebne smetnje, tako da je dijagnoza postavljena tek po izlasku iz zatvora. Emocionalni stres koji je izazvalo lišenje slobode kao i neprijatna situacija tokom boravka u zatvoru doveli su do pogoršanja bolesti iz latentne faze u manifestnu fazu tako da je stres direktno povezan sa pojavom težeg oblika astme zbog čega je umanjenje opšte životne aktivnosti kod tužilje 20%. Dana 15.09.2015. godine tužilja se obratila Ministarstvu pravde sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog boravka u pritvoru i zatvoru, ali do sporazuma nije došlo. U periodu nakon puštanja iz pritvora, do dolaska na izdržavanje kazne zatvora, tužilja je rodila dete dana 19.05.2012. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi člana 584. stav 1. tačka 1, člana 588. stav 1. i stav 2. i člana 589. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, zaključio da je tužilja neosnovano bila u pritvoru, a zatim i u zatvoru, na osnovu čega ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i boravka u pritvoru i zatvoru u utvrđenom periodu, kao i na naknadu materijalne štete zbog pretrpljenih povreda usled incidenta u zatvoru i pogoršanja zdravstvenog stanja shodno odredbi člana 200. ZOO.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda, s obzirom da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo. Drugostepeni sud je uvidom u spise krivičnog predmeta Višeg suda u Beogradu K br. 298/15, utvrdio da je tužilja u predkrivičnom postupku, saslušana pred Ministarstvom unutrašnjih poslova,Sekretarijat u Beogradu, UKP IV Odeljenje, dana 03.03.2010. godine, priznala izvršenje krivičnog dela koje joj je stavljeno na teret, a isto je učinila i u prethodnom postupku, saslušana pred istražnim sudijom dana 05.03.2010. godine, da bi zatim bila saslušana na glavnom pretresu gde je izjavila da želi da izmeni svoju odbranu i iskaz koji je dala pred istražnim sudijom, rekavši da joj je prilikom saslušanja u policiji branilac savetovao da prizna izvršenje krivičnog dela kako njen tadašnji emocionalni partner ne bi bio osuđen. Iz navedenog drugostepeni sud zaključuje da je tužilja svojim lažnim priznanjem izvršenja krivičnog dela prouzrokovala svoju osudu, pri čemu nije bila prinuđena na priznanje krivičnog dela, pa tužilja ne ostvaruje pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, boravkom u pritvoru, a potom i u zatvoru shodno odredbi člana 585. stav 2. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u tom delu i tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode, časti, ugleda i prava ličnosti, zbog neosnovanog lišenja slobode i osude odbio kao neosnovan. S druge strane, delimično je usvojio tužbeni zahtev na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah i umanjenje ŽA, zaključujući da je tužena odgovorna po principu objektivne odgovornosti jer nije sprečila nastupanje incidenta u svojim prostorijama u kojem je tužilja pretrpela štetu, u vidu povreda i umanjenja životne aktivnosti zbog čega je primenom odredbe člana 200. ZOO, preinačio prvostepenu odluku, smatrajući da su iznosi novčane naknade za sve vidove štete previsoko odmereni i dosudio tužilji naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, u iznosima navedenim u izreci presude imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja.

Naknada nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog povrede Ustavom zaštićenih prava i dobara kao što su slobode i prava ličnosti. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizaciji ličnih dobara). Naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve subjektivne i objektivne okolnosti od značaja za odluku o ovoj pravnoj stvari, a naročito one koje utiču na prirodu, težinu i trajanje fizičkih bolova i straha, kao i duševnih bolova zbog umanjenja OŽA. U konkretnom slučaju se radi o parnici radi naknade nematerijalne štete, u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava, zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, te su neosnovani navodi revizije tužilje da joj je dosuđena manja naknada od one koja bi joj pripadala prema svim utvrđenim okolnostima, jer je drugostepeni sud sveobuhvatno i podrobno cenio sve utvrđene okolnosti konkretnog slučaja. Imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete, dosuđivanje veće, kao i manje, naknade bilo bi u suprotnosti sa značajem povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, a pogodovalo bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO), zbog čega je, suprotno navodima revizije tužilje, njen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti preko iznosa dosuđenih pobijanom presudom neosnovan.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud, za sada ne prihvata pravno stanovište drugostepenog suda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode, časti, ugleda i prava ličnosti, zbog neosnovanog lišenja slobode i osude. Bez otvaranja glavne rasprave na osnovu člana 383. stav 3. ZPP i izvođenja dokaza pred drugostepenim sudom, te utvrđenja činjeničnog stanja nakon ocene izvedenih dokaza (član 7. i 8. ZPP), drugostepeni sud nije imao mogućnosti da ocenjuje da prvostepeni sud nije pravilno ocenio iskaz tužilje i s tim u vezi priložene dokaze u spisima, odnosno da uvidom u spise krivičnog predmeta Višeg suda u Beogradu K 298/15 i presudu (za koju je Ustavni sud utvrdio da je povređeno pravo na pravično suđenje a radnja pretresanja stana nije bila zakonita) utvrdi da je tužilja svojim lažnim priznanjem izvršenja krivičnog dela prouzrokovala svoju osudu, pri čemu nije bila prinuđena na priznanje krivičnog dela, iz kojih razloga ne ostvaruje pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, boravkom u pritvoru, a potom i u zatvoru shodno odredbi člana 585. stav 2. tačka 1, Zakonika o krivičnom postupku i time izmeni činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, a koje se tiče prava tužilje na potraživanu štetu i odgovornosti tužene za istu. Prema tome zaključak drugostepenog suda da tužilja nema pravo na naknadu navedenog vida nematerijalne štete je bez uporišta u izvedenim i ocenjenim dokazima pred drugostepenim sudom. Ovim je drugostepeni sud počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. ZPP.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje u ovom delu osnovana i da je potrebno da drugostepeni sud, ukoliko smatra da činjenično stanje, u odnosu na potraživani vid štete od strane tužilje, nije potpuno utvrđeno, otvori glavnu raspravu pred drugostepenim sudom, izvede dokaze, oceni ih na osnovu člana 8. ZPP, te imajući u vidu primedbe iznete u ovom rešenju ponovo odluči o osnovanosti tužbenog zahteva u ovom delu i o svim troškovima parničnog postupka.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić