Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2252/18 od 16.08.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih VV i GG i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 2664/14 od 22.12.2016. godine, ispravljena rešenjem tog suda P 2664/14 od 29.12.2017. godine, u delu prvog stava izreke kojim su obavezani tuženi VV i GG da solidarno tužiocu AA isplate na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 1.950.000,00 dinara, za fizičke bolove iznos od 400.000,00 dinara, za strah iznos od 300.000,00 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 1.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 22.12.2016. godine do isplate i na ime naknade materijalne štete iznos od 150.552,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.06.2005. godine do isplate i iznos od 10.850,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.02.2006. godine do isplate, kao i u delu kojim su obavezani tuženi VV i GG da solidarno isplate tužiocu BB na ime naknade nematerijalne štete za fizičke bolove iznos od 90.000,00 dinara i za strah iznos od 50.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 22.12.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je navedena presuda u delu prvog stava izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac AA tražio naknadu nematerijalne štete za fizičke bolove u iznosu od još 200.000,00 dinara i strah u iznosu od još 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose od 22.12.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 2664/14 od 22.12.2016. godine, ispravljena rešenjem tog suda P 2664/14 od 29.12.2017. godine u drugom stavu izreke – delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA za naknadu nematerijalne štete i u trećem, četvrtom i šestom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, ukinuta je navedena presuda u preostalom delu prvog stava izreke kojim su obavezani tuženi VV i GG da na ime naknade materijalne štete isplate tužiocu AA iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.04.2009. godine do isplate, delu drugog stava izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA na ime naknade materijalne štete i petom stavu izreke, i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci i tuženi VV blagovremeno su izjavili revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi GG i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R3 10/23 od 08.06.2023. godine, stavom prvim izreke, predloženo je Vrhovnom sudu odlučivanje o revizijama tužilaca i tuženog VV, a stavom drugim izreke nije predloženo odlučivanje o reviziji tuženog GG.

O izjavljenim revizijama u ovom postupku odlučuje se primenom članova 390- 411. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09 – u daljem tekstu: ZPP), na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11), osim u pogledu vrednosti predmeta spora pobijanog dela merodavnog za dozvoljenost revizije. O tome se odlučuje primenom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 55/14).

Po oceni Vrhovnog suda, revizija tuženog GG nije dozvoljena jer je vrednost predmeta spora – dosuđeni iznos naknade štete koji se pobija njegovom revizijom, niži od iznosa od 4.223.168,00 dinara, dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (1 evro = 105,5792 dinara). Pogrešan je stav revidenta da je za dozvoljenost njegove revizije, u kojoj nema poziva na odredbu člana 395. ZPP, merodavna vrednost predmeta spora u iznosu od 5.711.402,00 dinara označena u tužbi.

O reviziji tužioca BB nema mesta odlučivanju kao o izuzetno dozvoljenoj, jer o pravnom pitanju odgovornosti tuženog Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond za štetu prouzrokovanu upotrebom motornog vozila osiguranog kod osiguravajućeg društva nad kojim je otvoren postupak likvidacije, nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava. Iz tih razloga nije prihvaćen predlog Apelacionog suda u Beogradu da se o reviziji ovog tužioca odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj.

Tužioci se u ovom sporu nalaze u procesnom položaju običnih aktivnih suparničara iz člana 199. stav 1. tačka 2. ZPP, zbog čega se o dozvoljenosti njihove revizije odlučuje prema visini tužbenog zahteva svakog od tužilaca posebno, a ne prema njihovom zbiru. Vrednost predmeta spora u delu koji tužilac BB pobija revizijom iznosi 250.000,00 dinara i očigledno je niža od vrednosti relevantne za dozvoljenost revizije.

Sledstveno izloženom, na osnovu članova 395. i 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom, drugom i trećem stavu izreke.

Predlog Apelacionog suda u Beogradu da se o reviziji tuženog VV odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj je prihvaćen, jer po oceni Vrhovnog suda postoji potreba tumačenja odredbi članova 176. i 206. Zakona o obligacionim odnosima, na čiju pogrešnu primenu revident ukazuje. Zbog toga je, na osnovu člana 395. ZPP, odlučeno kao u četvrtom stavu izreke.

Revizija tužioca AA je dozvoljena po vrednosti predmeta spora pobijanog dela, pa zato Apelacioni sud u Beogradu nije ni trebalo da odlučuje o dozvoljenosti njegove revizije.

Odlučujući o revizijama tužioca AA i tuženog VV u skladu sa članom 399. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizije nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su povređeni u saobraćajnom udesu koji se dogodio 13.06.2005. godine, kao putnici u vozilu vlasništvo tuženog VV kojim je upravljao tuženi GG. Vozilo je u vreme štetnog događaja bilo osigurano od odgovornosti kod osiguravajućeg društva „Plava tačka osiguranje“, po polisi sa periodom važenja od 25.10.2004. do 25.10.2005. godine. Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu od 27.12.2004. godine otvoren je postupak likvidacije označenog osiguravajućeg društva. Postupak likvidacije zaključen je rešenjem tog suda od 22.01.2008. godine. Tužioci su u štetnom događaju zadobili telesne povrede zbog kojih su trpeli fizičke bolove i strah, a tužilac AA i duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i naruženosti. Tužilac AA je imao i troškove lečenja.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali tužene VV i GG da solidarno nadoknade tužiocima štetu koja im je prouzrokovana u štetnom događaju. Osnov odgovornosti tuženih sudovi su zasnovali na članovima 154. stav 1. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, a solidarnost njihove obaveze na članu 414. stav 1. istog zakona. Po stanovištu sudova, tuženi VV – vlasnik vozila čijom upotrebom je tužiocima prouzrokovana šteta, ne može se osloboditi od odgovornosti po članu 177. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima jer se lice kome je vlasnik poverio vozilo (ovlašćeni korisnik, kako je to navedeno u žalbi) ne može smatrati trećim licem u smislu navedenih odredbi.

Tužbeni zahtev je u odnosu na tuženo Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond odbijen primenom članova 99. stav 2. tačka 3. i 106. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96... 55/99), koje su se primenjivale u vreme štetnog događaja. Po nalaženju nižestepenih sudova, sredstva Garantnog fonda koriste se za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak i šteta se nadoknađuje samo u onom delu koji nije naknađen iz stečajne mase.

Po stanovištu revizijskog suda, nisu osnovani navodi tužbenog VV i tužioca GG da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Tuženi VV je vlasnik motornog vozila – opasne stvari, čijom upotrebom je tužiocima prouzrokovana šteta i on odgovara za nastalu štetu po članu 174. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom člana 176. stav 1. navedenog zakona, na koju se revident poziva, propisano je da umesto imaoca stvari, i isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se njome služi ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu. Označena odredba predviđa mogućnost oslobađanja imaoca opasne stvari od odgovornosti za štetu koja od nje nastane za vreme dok je bila u posedu neposrednog držaoca. Međutim, za oslobađanje imaoca opasne stvari od odgovornosti za štetu po ovom osnovu nije odlučna samo neposredna državina stvari, već i dovoljno dugo vreme državine koje bi upućivalo na zaključak da je rizik štetnog dejstva opasne stvari prešao sa imaoca na držaoca. Na to upućuje ne samo gramatičko tumačenje člana 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u kojem zakonodavac govori o poveravanju stvari drugome „da se njome služi“, odnosno upotrebljava trajan glagol „služiti se“, umesto trenutnog glagola „poslužiti se“, već i njeno ciljno tumačenje. Opravdanje stava da je za oslobađanje imaoca opasne stvari poverene trećem licu potreban duži vremenski period u kojem to lice ostvaruje neposrednu državinu je u samom osnovu na kojem počiva objektivna odgovornost. Onaj ko ima opasnu stvar mora snositi i rizik štete koja od nje može nastati. Da bi se oslobodio objektivne odgovornosti i prevalio je na treće lice kome je stvar poverio, mora dokazati da u sadržini pravnog osnova po kojem se stvar nalazi kod trećeg leži i prelazak rizika štete na trećeg, koji je dužan da preduzima mere kako bi predupredio njen nastanak. Tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dokazao da je svoje vozilo poverio na duže vreme tuženom GG da se njime služi, a tek u žalbi je izneo činjenicu da ga je ovlastio da koristi vozilo, o čemu nije pružio dokaz. Solidarna odgovornost tuženog vlasnika vozila i tuženog lica koje je vozilo koristilo u vreme štetnog događaja proizilazi iz člana 206. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema članu 99. stav 2. tačka 3. Zakona o osiguranju imovine lica, sredstva Garantnog fonda koriste se za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak. Gramatičko tumačenje te odredbe i odredbe člana 106. istog zakona vodi zaključku da se iz sredstava Garantnog fonda može namiriti samo nenadoknađeni deo štete iz stečajne mase, što znači da oštećena lica koja nisu nadoknadila štetu iz likvidacione mase ne bi mogla to pravo ostvariti iz sredstava Garantnog fonda. Ovakvo zakonodavno rešenje ima uporište u razlici između stečajnog postupka i postupka likvidacije, jer postupak likvidacije u svakom slučaju omogućava oštećenim licima da ceo iznos štete namire iz likvidacione mase, odnosno likvidacionog ostatka.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nije prihvatljiv stav revidenta da odgovornost tuženog Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond postoji zato što vozilo u vlasništvu tuženog VV, nakon otvaranja postupka likvidacije osiguravajuće organizacije, više nije bilo osigurano. Ovaj stav tužioci su izneli u tužbi sa pozivom na član 74. stav 3. Zakona o osiguranju imovine i lica kojim je propisano da ako organizacija za osiguranje koja se bavi obaveznim osiguranjem prestane da postoji, vlasnici, odnosno korisnici prevoznih sredstava iz stava 1. tog člana dužni su da zaključe ugovor o obaveznom osiguranju sa drugom organizacijom za osiguranje, i to u roku od osam dana od dana kada je prestanak organizacije objavljen u sredstvima javnog informisanja. Osiguravajuća organizacija sa kojom je bio zaključen ugovor o osiguranju vozila u vlasništvu tuženog VV prestala je da postoji tek zaključenjem postupka likvidacije. Rešenje o zaključenju tog postupka sud je doneo 22.01.2008. godine, a ono je objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 102 od 03.11.2008. godine, što znači da je polisa osiguranja važila sve do isteka roka osiguranja. Iz navedenih razloga, vozilo čijom je upotrebom prouzrokovana šteta tužiocima u vreme štetnog događaja nije bilo neosigurano, da bi se mogla ustanoviti obaveza tuženog Udruženja osiguravača Srbije za naknadu štete i u smislu člana 99. stav 2. tačka 1. Zakona o osiguranju imovine i lica.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučeno je kao u petom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković