Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2721/2021 od 26.10.2021. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba drugotuženog i potvrđena prvostepena presuda Višeg suda u Zaječaru u stavu drugom i trećem izreke u odnosu na drugotuženog. U stavu drugom preinačena je prvostepena presuda Višeg suda u Zaječaru u stavu prvom, četvrtom i petom izreke, u odnosu na prvotuženog tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je prvotuženi diskriminatorno postupao prema tužiocu na opisani način, kao i u stavu 4 i 5 izreke u odnosu na drugotuženog tako što je obavezan drugotuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljene diskriminacije isplati iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.06.2021. godine pa do konačne isplate, a u odnosu na prvotuženog je odbijen zahtev za naknadu štete. Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, a tužilac je obavezan da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, u delu u kom je odlučeno u odnosu na drugotuženog, drugotuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu, u granicama navoda revizije u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija drugotuženog neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i tuženih postojao je spor u vezi sa pristupom električnom brojilu i očitavanju utroška sa istog, pa je tužiocu u više navrata isključivan dovod električne energije. Tuženi su inicirali krivični postupak protiv tužioca zbog neovlašćene potrošnje električne energije i krađe, ali je postupak okončan donošenjem oslobađajuće presude. Tužilac je presudom Prekršajnog suda u Zaječaru Pr 541/18 od 13.02.2019. godine oslobođen od odgovornosti da je naneo povrede i pretio radniku tuženih. Takođe, tuženi nisu pružili dokaz za svoju tvrdnju da je tužilac bio prijavljen za prekršaj iz člana 391. stav 2. tačka 11. Zakona o energetici. I tužilac je protiv tuženih vodio veći broj sporova za naknadu štete. Tužilac nije dozvolio izmeštanje trase do objekta tužioca na način kako su to tuženi tražili, pa je trasa izmeštena na način kako je to tužilac zahtevao. Tužiocu nakon izmeštanja brojila od strane tuženih nije vršeno očitavanje, niti su mu izdavani računi za utrošenu električnu energiju. Kako nisu primane uplate tužioca za utrošenu elektičnu energiju na šalteru Elektrodistribucije, tužilac je bio prinuđen da uplate vrši nasumično poštanskom uplatnicom. Tužiocu nisu predati ključevi od sandučeta u kom se nalazi strujomer već je dobio samo ključ od dela sandučeta u kom se nalaze osigurači. Usled svih konfliktinih situacija sa tuženima, tužilac je izložen kontinuiranom stresu, što se odrazilo i na zdravlje tužioca u vidu pojave šećerne bolesti.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tuženi postupali diskriminatorno u odnosu na tužioca, prvotuženi na taj način što nije tužiocu predao ključeve od sandučeta za strujomer, a drugotuženi što nije tužiocu dostavljao račune sa očitanom potrošnjom i nije primao uplate tužioca preko šaltera. Prvostepeni sud je utvrdio da bi adekvatnu naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove koji su tužiocu pričinjeni diskriminatorskim ponašanjem tuženih predstavljao iznos od 200.000,00 dinara, pa je obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade taj iznos štete.

Drugostepeni sud je stanovišta da je odluka prvostepenog suda pravilna u odnosu na drugotuženog. Opisano ponašanje drugotuženog prema tužiocu predstavlja diskriminatorsko postupanje. Diskriminatorsko postupanje drugotuženog prema tužiocu je nejednako postupanje prema tužiocu, zasnovano na ličnom svojstvu tužioca, a to lično svojstvo ogledalo se u vođenju velikog broja sudskih postupaka između parničnih stranaka. Drugotuženi je postupio suprotno odredbi člana 17. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije. Drugostepeni sud je preinačio drugostepenu presudu u odnosu na prvotuženog, nalazeći da u radnjama prvotuženog nema elemenata diskriminatorskog postupanja. Odluka u tom delu nije predmet odlučivanja u postupku po reviziji.

Vrhovni kasacioni sud prihvata izneto pravno stanovište nižestepenih sudova. Opisano postupanje drugotuženog prema tužiocu predstavlja diskriminatorsko postupanje, koje je kao takvo zabranjeno i sankcionisano Zakonom o zabrani diskriminacije.

Diskriminacija i diskriminatorsko postupanje, shodno odredbi člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, jeste svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, kao i drugim stvarnim odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Organima javne vlasti u smislu Zakona o zabrani diskriminacije, shodno tački 4. istog člana, smatraju se između ostalih javna preduzeća i druge organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je nejednako postupanje prema tužiocu bilo zasnovano na drugom ličnom svojstvu, koje se ogleda u tome da je između tužioca i tuženih vođen veliki broj sudskih postupaka, da je tužiocu u više navrata isključivan dovod električne energije, da su tuženi prema tužiocu inicirali krivične i prekršajne postupke, a tužilac prema tuženima postupke za naknadu štete, te da tužilac nije dozvolio izmeštanje trase do objekta tužioca. Po tom osnovu drugotuženi je izdvojio tužioca od ostalih korisnika, što predstavlja njegovo lično svojstvo po osnovu kog je diskriminisan. Diskriminatorsko postupanje drugotuženog ogleda se u tome što nije dostavljao tužiocu račune sa očitanom potrošnjom, nije obaveštavao tužioca o utrošenoj električnoj energiji i stanju strujomera, niti je primao uplate tužioca preko šaltera. Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da takvo postupanje drugotuženog predstavlja akt diskriminacije u smislu odredbe čl. 17 st. 1 Zakona o zabrani diskriminacije.

Revizijom drugotuženog osporava se materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova da je drugotuženi diskriminatorno postupao prema tužiocu. Revident ističe da nije utvrđeno u odnosu na koja lična svojstva tužioca je drugotuženi diskriminatorno postupao jer činjenica da između parničnih stranaka postoji veliki broj sudskih postupaka ne može predstavljati lično svojstvo tužioca kao osnov diskriminacije. U toku postupka nije utvrđeno da drugotuženi nije pružao tužiocu snabdevanje električnom energijom pa je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da drugotuženi nije tužiocu pružio uslugu i da je tužilac bio diskriminisan. Plaćanje računa preko šaltera drugotuženog nije jedini način na koji je tužilac mogao izvršiti uplatu duga za utrošenu električnu energiju.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje iznete revizijske navode drugotuženog neosnovanim. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da sve utvrđene okolnosti u vidu vođenja velikog broja sudskih postupaka između parničnih stranaka, uključujući krivične i prekršajne, kao i odbijanje tužioca da se izvrši izmeštanje trase, predstavljaju to drugo lično svojstvo, na osnovu kog se u odnosu na tužioca nejednako postupalo. U odredbi člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije navode se određena lična i stvarna svojstva po osnovu kojih se može izvršiti diskriminacija, ali se istovremeno propisuje da diskriminatorsko postupanje može biti zasnovano i na drugim stvarnim odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Stoga se sve navedene činjenice opravdano mogu smatrati ličnim svojstvom tužioca, koje ga čini prepoznatljivim drugotuženom i koje je upravo bilo osnov da drugotuženi ispolji opisano diskriminatorsko postupanje prema njemu. Bez uticaja je revizijski navod drugotuženog da je on tužiocu pružao uslugu snabdevanja električnom energijom i da stoga tužilac nije diskriminisan. Diskriminatorsko postupanje drugotuženog ogleda se u tome što ovu uslugu nije pružao tužiocu na adekvatan način jer mu nije isporučivao račune, niti očitavao potrošnju. Tačno je da se uplata za utrošenu električnu energiju može izvršiti i na drugi način, a ne samo na šalterima drugotuženog, ali je uplata na šalteru drugotuženog legitiman način za izmirenje duga, koji drugotuženi nije omogućio tužiocu. Shodno odredbi člana 43. tačka 4. Zakona o zabrani diskriminacije, jedna od posledica izvršene diskriminacije koju diskriminisano lice može tražiti tužbom, jeste i naknada nematerijalne štete. Stoga je tužiocu, na njegov zahtev, pravilno dosuđena i naknada nematerijalne štete u visini koju je odmerio drugostepeni sud kao pravičnu naknadu pretrpljene štete. Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode drugotuženog, pa je našao da su isti neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene odluke.

U skladu sa iznetim, odlučeno je kao u izreci, primenom odredbi člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić