Presudom Višeg suda u Šapcu Gž rr1 451/2021 od 09.12.2021. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse. Naime, navodi revizije kojima se osporava visina štete, u koju je uračunata i zakonska zatezna kamata obračunata konformnom metodom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda opravdava odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, u svetlu pravnog shvatanja o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.04.2013. godine. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene delimično osnovana (u usvajajućem delu odluke o kamati na glavni dug).

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, pred Trgovinskim sudom u Valjevu je 11.06.2009. godine pokrenut postupak stečaja nad HK „Viskoza“ AD „Celvlakno“ DOO, privrednom društvu sa većinskim državnim kapitalom. Stečajni sud je 01.10.2009. godine doneo zaključak o sprovođenju stečajnog postupka bankrotstvom, a 28.09.2009. godine zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja, nakon čega su 17.03.2010. godine, 12.07.2010. godine i 28.04.2011. godine održana dopunska ispitna ročišta. Tim zaključkom tižilji, kao poveriocu četvrtog isplatnog reda, priznato je potraživanje u ukupnom iznosu od 481.074,00 dinara, u koji je pored glavnice u iznosu od 234.376,00 dinara uračunata i pripisana zakonska zatezna kamata u iznosu od 246.698,00 dinara, obračunata do dana otvaranja postupka stečaja primenom konformnog metoda. Izmene navedenog zaključka nije bilo. Tužilja u stečajnom postupku nije naplatila svoje potraživanje. Rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St 210/2018 od 26.03.2018. godine, donetim po prigovoru tužilje, utvrđeno je da je u predmetnom stečajnom postupku povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak što pre okončao.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su o pravu tužilje na naknadu materijalne štete, prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku i odgovornosti tužene za tako nastalu štetu odlučili pravilnom primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Naime, tužena odgovara za štetu kada tužilja, bivša zaposlena kod stečajnog dužnika – privrednog društva sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice nije naplatila svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, a pravnosnažnim rešenjem je utvrđeno da joj je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Navodi revizije da stečajni postupak nije okončan i da će tužilja svoje novčano potraživanje namiriti u tom postupku, nisu od uticaja na pravilnost odluke u ovom sporu. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja priznatog u stečajnom postupku u utvrđenom iznosu glavnog duga od 234.376,00 dinara, bez obzira na to što stečajni postupak još uvek nije okončan. Isplatom naknade štete, tužena stupa u stečajni postupak na mesto tužilje, i u tom postupku može naplatiti svoje potraživanje u visini isplaćene naknade materijalne štete.

Iz izloženih razloga nisu osnovani revizijski navodi tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava u delu odluke za glavni dug, zbog čega je u smislu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri određivanju visine štete, u delu odluke o kamati, obračunatoj u kapitaliziranom iznosu koja čini deo glavnog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Zaključkom Trgovinskog suda u Valjevu St 7/09 od 28.09.2009. godine tužilji je priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 481.074,00 dinara u koji su uračunati i pripisani glavnici zakonska zatezna kamata, obračunata do dana otvaranja stečajnog postupka. Obračun zakonske zatezne kamate izvršen je primenom odredbe člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01), važećeg u vreme donošenja navedenog zaključka, a kojom je bilo propisano da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako da se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz člana 2. tačka 1. tog zakona, primenom konformne metode.

Odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine (objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 73 od 27.07.2012. godine), utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01) u delu koji glasi: „primenom konformne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon objavljivanja ove odluke zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga stečajnog dužnika, ovde tužilje, u stečajnom postupku nije obračunata primenom proporcionalne metode (prost interesni račun), budući da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da nije bilo izmene zaključka od 28.09.2009. godine.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i tuženu obavezao da tužilji naknadi štetu u iznosu utvrđenom zaključkom stečajnog suda od 28.09.2009. godine. Po stanovištu tog suda, kako navedeni izveštaji nisu osporeni od strane parničnih stranaka, to je isti prihvatio u celosti.

Drugostepeni sud je prihvatio stanoviše prvostepenog suda, a u obrazloženju pobijane presude nije posebno cenio žalbene navode, koji navodi se osnovano ističu i u reviziji, da je potraživanje tužilje priznato zaključkom stečajnog suda od 28.09.2009. godine bilo nužno korigovati u delu obračunate zakonske zatezne kamate u skladu sa odlukom Ustavnog suda (preračunati je primenom prostog interesnog računa) i članom 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova, po oceni Vrhovnog kasacionog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, Zaključkom stečajnog suda St 07/09 od 28.09.2009. godine tužilji je priznato potraživanje u iznosu u koji je uračunata i pripisana glavnici zakonska zatezna kamata obračunata u kapitaliziranom iznosu do dana otvaranja stečajnog postupka primenom konformne metode u iznosu od 246.698,00 dinara (za koji iznos uz glavni dug je usvojen tužbeni zahtev od ukupno 481.074,00 dinara). Međutim, u konkretnom slučaju se ne može primeniti obračun zakonske zatezne kamate primenom konformne metode, već primenom metode prostog interesnog računa, prema pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda usvojenog na sednici Građanskog odeljenja od 02.04.2013. godine, zauzetog nakon odluke Ustavnog suda. Naime, odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine (objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 73 od 27.07.2012. godine) utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01) u delu koji glasi: „primenom konformne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom.

Odredbom člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasniki RS“, br. 109/07,... i 103/15) propisano je da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata, donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se. U konkretnom slučaju, Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom neustavne odredbe o načinu obračuna zatezne kamate primenom konformne metode.

Prema pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, usvojenog na sednici Građanskog odeljenja ovog suda od 02.04.2013. godine, čija je primena u ovom slučaju moguća po analogiji (stečaj je, po svojoj prirodi, institut kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika), ako izvršna isprava glasi na novčani iznos u kome je glavnici pripisana dospela kamata obračunata konformnom metodom po Zakonu koji je u tom delu proglašen neustavnim, sud će po službenoj dužnosti, izvršiti razgraničenje i novi obračun kamate izvršiti tako što će do 03.03.2001. godine primeniti konformni metod, od tada do 17.05.2011. godine metod prostog interesnog računa, a od tada pa nadalje po odredbama člana 2. i 3. Zakona o visini stope zatezne kamate.

Dakle, obračun kamate konformnom metodom praktično predstavlja obračun kamate na kamatu, a što je suprotno načelu zabrane anatocizma, sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i suštini zakonske zatezne kamate koja se od pretpostavljene štete pretvara u novčanu kaznu, čija visina znatno premašuje pretrepljenu stvarnu štetu, što nije dozvoljeno.

Saglasno navedenom, odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana zakonom za ceo period u kome se kamata obračunava. Imajući ovo u vidu, u situaciji kada je glavnici pripisana zatezna kamata obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je po službenoj dužnosti izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu primenom metode prostog interesnog računa. U konkretnom slučaju to nije učinjeno u postupku stečaja, jer nakon donošenja zaključka od 28.09.2009. godine nije bilo novog obračuna kojim bi bila utvrđena ukupna visina tužiljinog potraživanja gde bi na glavni dug od 234.376,00 dinara bila obračunata zakonska zatezna kamata prostim interesnim računom i to: za period od dana dospelosti potraživanja utvrđenih pravnosnažnim presudama protiv dužnika do dana otvaranja postupka stečaja.

Kako nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu cenili pravilnost obračuna visine tražene kamate obračunate u kapitaliziranom iznosu na iznos glavnog potraživanja koja čini deo glavnog duga, to je u konkretnom slučaju činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku zatražiti od Privrednog suda u Valjevu, odnosno od stečajnog upravnika da izvrši obračun zakonske zatezne kamate iz Zaključka od 28.09.2009. godine u odnosu na tužilju od dana dospelosti njenog potraživanja do dana otvaranja stečajnog postupka, u skladu sa odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine, odnosno metodom prostog interesnog računa i o tome sačiniti izveštaj.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će pouzdano utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od ishoda spora, u smislu odredbe člana 163.stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu napred izneto Vrhovni kasacioni sud primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odluku o zahtevu tužilje za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, sadržanu u stavu četvrtom izreke, doneo primenom člana 154. stav 1. ZPP, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić