U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Stojić, advokat iz ..., protiv tuženih BB, VV, GG i DD, svi sa prebivalištem u ..., ..., čiji je zajednički punomoćnik Zoran Milojković, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5665/22 od 11.04.2023. godine, u sednici veća održanoj 13.02.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5665/22 od 11.04.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1872/21 od 16.06.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da tužiocu na ime duga solidarno isplate iznos od 120.000 USD, sa domicilnom kamatom počev od 23.03.2012. godine kao dana podnošenja tužbe do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno na ime vraćanja zajma isplate iznos od 94.600 evra sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od dana podnošenja tužbe 23.03.2012. godine do konačne isplate, kao neosnovan, kao i u delu za isplatu iznosa dosuđenog stavom prvim izreke, u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope ECB na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena za period od podnošenja tužbe do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom bi se zabranilo tuženima svako otuđenje i opterećenje nepokretnosti – stana broj ..., površine 104 m2 koji se nalazi u Ulici ... broj ... u ... postojeći na kat.parceli .../... upisan u List nepokretnosti br. ... KO ... do pravnosnažnog okončanja ovog postupka. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5665/22 od 11.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke, tako što su obavezani tuženi da tužiocu na ime duga solidarno isplate iznos od 94.600 evra sa zateznom kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka za period od 23.03.2012. godine do 24.12.2012. godine, a za period od 25.12.2012. godine do konačne isplate u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećane za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, dok je u preostalom delu zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 94.600 evra za period od 23.03.2012. godine do 24.12.2012. godine u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećane za 8% poena, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što su obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 1.827.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8.ZPP, jer je drugostepeni sud pravilno primenio sve odredbe ovog zakona i za svoju odluku ocenom dokaza dao jasne i dovoljne razloge o svim bitnim činjenicama.

Navodima revizije da drugostepena presuda sadrži nedostatke zbog kojih se ne može ispitati, da ne sadrži razloge o bitnim činjenicama, a da su dati razlozi nejasni i protivrečni, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, a to nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, shodno odredbi člana 407. ZPP.

Drugostepeni sud je na osnovu člana 383. stav 4. ZPP otvorio raspravu i utvrdio da su tužilac u svojstvu zajmodavca i sada pok. ĐĐ, pravni prethodnik tuženih, u svojstvu zajmoprimca u period od 2004. godine do 2005. godine zaključili 12 usmenih ugovora o zajmu po osnovu kojih je tužilac ĐĐ na zajam predao iznos od 120.000 USD i iznos od 94.600 evra. O učinjenim pozajmicama nisu sačinjene priznanice. Iznos od 120.000 USD ĐĐ je iskoristio za kupovinu društvenog preduzeća „EE“ u postupku svojinske transformacije, dok je iznos od 94.600 evra korišćen za isplatu zarada radnicima ovog preduzeća. Iako je između ĐĐ, ŽŽ, ZZ i II 04.02.2004. godine zaključen ugovor o konzorcijumu radi kupovine društvenog kapitala u subjektu privatizacije DP „EE“, ugovor o prodaji društvenog kapitala je zaključen između Agencije za privatizaciju i ŽŽ u svojstvu kupca dana 10.02.2004. godine, s tim što je sredstva za realizaciju ugovora obezbedio ĐĐ. Predmet ugovora je bila prodaja društvenog kapitala za kupoprodajnu cenu od 12.787.000,00 dinara, koji iznos odgovara protivvrednosti od 184.993,89 evra sa isplatom u 6 rata koju je kupac u celosti izmirio. Tužilac je u prisustvu ZZ i JJ, tokom januara 2004. godine ĐĐ predao na zajam iznos od 120.000 USD, s tim što o učinjenoj pozajmici nisu sačinili priznanicu niti su se dogovarali o roku vraćanja novca. Kako preduzeće „EE“ nije radilo onako kako se očekivalo, ĐĐ je tokom 2004. i 2005. godine zamolio tužioca da mu pozajmi novac za plate radnicima, što je tužilac pristao, tako da je pozajmice vršio dva puta mesečno u iznosima od oko 10.000 evra koje iznose su KK i LL uplaćivali na račun firme „LJLJ“ s obzirom da račun ovog preduzeća nije bio u blokadi. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na račun „LJLJ“ u periodu od 14.07.2004. godine do 27.08.2005. godine vršene su uplate pozajmica od strane KK u ukupnom iznosu od 2.077.200,00 dinara, LL u iznosu od 1.260.000,00 dinara, ŽŽ u iznosu od 541.000,00 dinara i AA u iznosu od 2.620.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 6.498.200,00 dinara, s tim što je sa računa ovog privrednog subjekta u periodu od 31.03.2005. godine do 25.11.2005. godine došlo do podizanja novčanih sredstava na teret uplaćenih pozajmica u iznosu od 411.100,00 dinara, ali da se ne može utvrditi koje fizičko lice je podizalo novac sa računa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je delimično potvrdio, a delimično preinačio prvostepenu presudu i obavezao tužene kao pravne sledbenike pok. ĐĐ da tužiocu na osnovu ugovora o zajmu isplate pored iznosa od 120.000 USD i iznos od 94.600 evra sa kamatom u smislu odredaba člana 148., 262., 557., 559. i 562. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je tužilac sada pokojnom ĐĐ u svojstvu zajmodavca početkom 2004. godine pozajmio iznos od 120.000 USD, kao i da mu je u periodu od 14.07.2004. godine do 28.07.2005. godine u više navrata pozajmio ukupni iznos od 94.600 evra, koji iznosi tužiocu nisu vraćeni. U odnosu na primopredaju 120.000 USD pravnom prethodniku tuženih, iskaz tužioca je potvrđen iskazima svedoka JJ i ZZ u čijem prisustvu je izvršena primopredaja novca, kao i iskazom svedoka ŽŽ koji ima saznanje o učinjenom zajmu, dok je u odnosu na primopredaju 94.600 evra iskaz tužioca potvrđen iskazima svedoka KK i LL da je tužilac u više navrata pozajmljivao novac za isplatu zarada zaposlenih u preduzeću „EE“, a u vezi sa tim i nalazom i mišljenjem sudskog veštaka. Tuženi su prigovor ograničene odgovornosti istakli na ročištu na kome je zaključena rasprava pred drugostepenim sudom, pri čemu u cilju utvrđivanja vrednosti nasleđene imovine nisu priložili niti predložili izvođenje dokaza, a što su bili dužni shodno pravilu o teretu dokazivanja propisanog odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku, zbog čega nisu prihvaćeni navodi tuženih da se njihova odgovornost za dugove proteže samo do visine nasleđenog dela.

Po nalaženju Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je ocenio osnovanim zahtev tužioca za isplatu utuženog iznosa, zbog čega su neosnovani revizijski navodi koji ukazuju na suprotno.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste, istog kvaliteta. Obaveze zajmoprimca propisane su odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, tako što je zajmoprimac dužan vratiti, u ugovorenom roku, istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. Dejstva ugovora, propisana su odredbom člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane.

U konkretnom slučaju, pravni prethodnik tuženih je u svojstvu zajmoprimca, odnosno ugovorne strane po usmenim ugovorima o zajmu, primio od tužioca početkom 2004. godine iznos od 120.000 USD i u periodu od 14.07.2004. godine do 28.07.2005. godine iznos od 94.600 evra, a ovakav materijalno-pravni odnos predstavlja osnov za postojanje obaveze tuženih kao pravnih sledbenika pokojnog ĐĐ u odnosu na tužioca za povraćaj primljenog zajma. To vodi zaključku da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Presuda je zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim sudom nakon otvaranja rasprave i na isto je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo. U postupku je utvrđeno da je između tužioca i pravnog prethodnika tuženih zaključeno više usmenih ugovora o zajmu, te je pravilno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja propisano odredbama člana 228., 231. ZPP u odnosu na obavezu tuženih da dokažu da je pozajmljeni novac vraćen.

U osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava, revizijom se ukazuje na odsustvo pisanih ugovora o zajmu, što nije od uticaja na drugačiju odluku s obzirom da ugovor o zajmu može biti zaključen ne samo u pismenoj već i u usmenoj formi, kao u konkretnom slučaju. U odnosu na primenu odredbe člana 222. Zakona o nasleđivanju i navode tuženih da se njihova odgovornost za dugove svog pravnog prethodnika proteže samo do visine onoga što su nasledili, drugostepeni sud je pravilno primenio pravila o teretu dokazivanja, pa ih ovaj sud neće ponavljati.

Na osnovu izloženog, revizija tuženih je odbijena kao neosnovana i odlučeno kao u izreci presude, u smislu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 165. stav 2. u vezi člana 153., 154. i 163. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković