U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca S.J. iz N.S., čiji je punomoćnik N.T., advokat iz N.S., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i državne uprave, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, radi rehabilitacionog obeštećenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 407/15 od 03.09.2015. godine, u sednici održanoj 30.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 407/15 od 03.09.2015. godine, u delu stava prvog izreke kojim je delimično preinačena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 191/14 od 12.12.2014. godine, tako što se odbija žalba tužene za još 200.000,00 (dvesta hiljada) dinara i prvostepena presuda potvrđuje u usvajajućem delu ukupno za 600.000,00 (šeststotina hiljada) dinara sa zakonskom kamatom počev od 12.12.2014. godine do isplate.

U ostalom delu revizija tužioca se ODBIJA, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 191/14 od 12.12.2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca, plati 1.000.000,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od presuđenja do isplate. Deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu plati 4.352.000,00 dinara na ime obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, 9.967.650,00 dinara na ime obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, 11.724.125,33 dinara na ime razlike ličnog dohotka pre i posle štetnog događaja, 2.185.400,00 dinara na ime gubitka penzije, 8.292.433,33 dinara na ime razlike u penzijama, 8.000.000,00 dinara na ime gubitka stana, kao i razlika od dosuđenih 1.000.000,00 dinara do traženih 20.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca, R.J., odbijen je, kao neosnovan. Navedenom presudom odlučeno je i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda Novom Gž 407/15 od 03.09.2015. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena, a žalba tužene delimično usvojena, pa je preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen zahtev tužioca preko 400.000,00 dinara do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 1.000.000,00 dinara, dok je odbijena žalba tužene u preostalom delu i prvostepena presuda potvrđena u ostalom pobijanom, a nepreinačenom usvajajućem delu. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, ("Službeni glasnik RS",br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, otac tužioca, R.J., rođen je …. godine u mestu M., Opština G. u R.H.. Bio je učesnik NOR-a od 1941. do 1945. godine, član SKJ i nosilac Partizanske spomenice od 1941. godine. Do hapšenja je bio ugledan i poštovan čovek - direktor S.m.p. u O., a uhapšen je na radnom mestu 13.01.1953. godine. Zbog navodne neprijateljske delatnosti, kao lice koje se navodno izjasnilo za Rezoluciju Inform biroa, kažnjen je od strane Opštinskog komiteta SKS, sa dve godine društveno-korisnog rada, koju je najvećim delom izdržavao na Golom otoku, u preduzeću M. koje se bavilo vađenjem kamena iz kamenoloma. Međutim, tužiocu nije poznato da je njegovom ocu bilo kada suđeno, niti postoji odluka kojom je on osuđen. Na Golom otoku je trpeo tešku fizičku i psihičku torturu i mučenje, a oslobođen je 14.03.1955. godine, nakon posete Nikite Hruščova Jugoslaviji, kada su pomilovani mnogi zatvorenici, među kojima i otac tužioca. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 44/10 od 26.05.2010. godine, zahtev za rehabilitaciju pok.R.J., oca tužioca, je usvojen i utvrđeno da je bio žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga.

Tužilac je rođen …. godine u mestu M. i u momentu hapšenja oca imao je 12 godina i 4 meseca. Tada su u porodičnoj kući u B.G. ostali da žive R. supruga (majka tužioca) sa petoro dece, među kojima je i tužilac, kao treće dete po redu. Majka tužioca pre suprugovog hapšenja nije radila, zbog čega su, nakon što je on uhapšen, živeli u velikoj nemaštini. Kasnije se ona zaposlila u zadruzi, gde je muzla krave i tako prehranjivala decu, ali su i dalje živeli veoma teško, pa je i tužilac preko leta išao da radi u zadruzi da bi pomogao majci. Nakon očevog hapšenja, bez najave i u bilo koje doba dana i noći, dolazili su ljudi iz UDB-e, pretresali im stan, neke stvari su im i oduzeli (očev pištolj koji je imao kao ratni trofej, radio), a prilikom jednog od tih pretresa tužiočeva majka je doživela infarkt. Tužilac je ponekad prisustvovao tim pretresima, koji su i za njega bili vrlo stresni, pa je svaki put osećao strah prilikom dolaska pripadnika UDB-e u njihov stan, a taj strah je ostao i kasnije, tako da ga oseća i danas kad god vidi policiju, iako nije u sukobu sa zakonom. Zbog hapšenja R.J. i tužilac i ostali čalanovi njegove porodice su trpeli mnoge neprijatnosti od sredine u kojoj su živeli – bili su izopšteni iz društvenog života, čak su i mnogi rođaci prestali da komuniciraju sa njima, komšije su ih maltretirale, čak je jedan od komšija pokušao da siluje njegovu majku, što je tužioca jako pogodilo kada je za to saznao. Tužilac je u tom periodu išao u školu, gde su ga deca izvrgavala ruglu, što je on teško podnosio, ali se nije suprotstavljao, već je ćutao i trpeo, a zbog pritisaka koje je trpeo i on i njegova porodica – ponavljao je razred.

Po očevom povratku sa izdržavanja kazne, teška finansijska situacija tužiočeve porodice se nije bitno promenila, jer je otac malo zarađivao na poslovima koje je radio. Nije se bitno promenio ni odnos sredine prema njima, jer je tužilac i dalje osećao da ga sredina drugačije tretira zbog onoga što se desilo njegovom ocu, bolelo ga je što otac nije moga da se inkorporira u društvo, što je i dalje bio odbačen od sredine u kojoj je živeo i zbog toga bio i ostao usamljen sve do svoje smrti – 25.03.1974. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 26. stav 3. u vezi člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“ br.92/11), nalaze da tužilac spada u krug lica koja imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, pa dalje pravilno nalaze da se visina štete ima odmeriti primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava kod određivanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete, delimično osnovani.

Tužilac je u vreme kada mu je otac lišen slobode imao 12 godina i 4 meseca i bio je u potpunosti svestan ozbiljnosti razloga očevog odsustva i težine situacije u kojoj su se našli, prisustva straha u porodici koji je i sam osećao, oskudice, izopštenosti iz društva, kao i drugih neprijatnosti koje su doživljavali, a koje je i sam trpeo i u školi i kasnije, zbog čega je trpeo duševne bolove koji su trajali i po očevom povratku sa izdržavanja kazne, jer se odnos društva prema njima nije bitno promenio, a što je sve bilo posledica činjenice da je njegov otac proglašen za narodnog neprijatelja i zbog toga lišen slobode.

Uzimajući u obzir sve navedene činjenice, kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iznos dosuđen pobijanom odlukom za pretrpljene duševne bolove koje je tužilac trpeo zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca, nije pravilno i adekvatno odmeren, zbog čega ne predstavlja pravičnu naknadu ovog vida nematerijalne štete. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, sastoji se u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, pravična novčana naknada ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, pa ne sme pogodovati ni težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizacija ličnih dobara).

Vrhovni kasacioni sud je cenio sve relevantne (utvrđene) činjenice, koje utiču na odmeravanje visine naknade štete, na osnovu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a prvenstveno godine starosti tužioca u vreme lišenja slobode njegovog oca, intenzitet i dužinu trajanja duševnih bolova, kao i vreme proteklo od nastanka uzroka koji je doveo do ovakvih posledica i vreme proteklo od prestanka duševnih bolova, pa nalazi da pravična novčana naknada tužiocu, na ime duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode oca, iznosi 600.000,00 dinara.

Kako je pravnosnažnom presudom, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužiocu za ovaj vid nematerijalne štete dosuđen manji iznos, ukupno 400.000,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud je delimično preinačio pobijanu odluku, tako što je odbio žalbu tužene za još 200.000,00 dianra i na taj način potvrdio prvestepenu presudu u usvajajućem delu za ukupno 600.000,00 dinara. Preko dosuđenog a do traženog iznosa na ime naknade ovog vida nematerijalne štete, tužbeni zahtev je neosnovan, jer dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, što je značajno kod određivanja visine naknade nematerijalne štete, na osnovu člana 200. stav 2. ZOO, a što i reviziju tužioca u tom delu čini neosnovanom.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje i da je pobijanom presudom pogrešnom primenom materijalnog prava odbijen tužbeni zahtev za naknadu tražene materijalne štete.

Pravo na rehabilitaciono obeštećenje i to kako materijalne tako i nematerijalne štete regulisano je odredbom člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Međutim, stavom 1. i 2. ovog člana, određeno je da pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda i pravo na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i troškova postupka, može potraživati samo rehabilitovano lice. Stavom 3. istog člana, određeno je pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, kojim je proširen krug lica koja mogu potraživati ovaj vid šete (u odnosu na prethodna dva stava), tako što pored rehabilitovanog lica nematerijalnu štetu po ovom osnovu mogu potraživati i lica iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, odnosno deca rehabilitovanih lica, koja su, za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja.

Imajući ovo u vidu, nižestepeni sudovi pravilnom primenom člana 26. stav 1. i 2. Zakona o rahbilitaciji, nalaze da tražene vidove materijalne štete mogu potraživati samo rehabilitovana lica, odnosno lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, bila lišena slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog Zakona, te da tužilac, kao sin rehabilitovanog lica nije aktivno legitimisan da potražuje materijalnu štetu koju je njegov otac trpeo zbog ovog lišenja slobode, pa je u tom delu pravilno tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Tužilac je delimično uspeo u postupku po reviziji, ali mu troškovi ovog postupka nisu dosuđeni, s obzirom da revizijom iste nije ni tražio.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1, člana 414 stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.