U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužilje Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Radovan Lopičić, advokat iz ..., radi utvrđenja i iseljenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4651/13 od 05.02.2014. godine, u sednici održanoj 24.08.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4651/13 od 05.02.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 21311/12 od 04.04.2013. godine, stavom prvim izreke, konstatovano je da je tužba povučena u delu u kojem je traženo da se obaveže tužilja da tuženom vrati novčani iznos koji je tuženi uplatio na ime otkupne cene stana. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor broj .. o zakupu stana broj .. u Bulevaru ... broj .. na ..., zaključen između Države SRJ i tuženog. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor broj ... od 22.06.1999. godine o otkupu stana broj .. u Bulevaru ... broj .. na ..., zaključen između Države SRJ i tuženog. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da stan broj ... u Bulevaru ... broj .. na ... ispražnjen od lica i stvari preda tužilji. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 131.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4651/13 od 05.02.2014. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke i odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništav ugovor br. .. o zakupu stana broj .. u Bulevaru ... broj .. na ..., zaključen između Države SRJ i tuženog, da se utvrdi da je ništav ugovor broj ... od 22.06.1999. godine o otkupu stana broj .. u Bulevaru ... broj .. na ... zaključen između Države SRJ i tuženog i da se obaveže tuženi da stan broj .. u Bulevaru ... broj .. na ... ispržnjen od lica i stvari preda tužilji u posed, kao i da se obaveže tuženi da tužilji plati troškove postupka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova postupka plati 142.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04,111/09), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a navodi revizije ne sadrže bliže označenje neke druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Savezne Vlade Komisije za stambena pitanja SRJ od 04.06.1998. godine tuženom, tada saveznom ministru „BB“ dodeljen je u zakup na neodređeno vreme predmetni stan, pod uslovom da stan broj .. u Bulevaru ... broj .., koji koristi sa članovima porodičnog domaćinstva unese u Fond Savezne Vlade – Komisije Savezne Vlade za stambena pitanja, a da će dodeljeni stan koristiti sa suprugom, sinom i taštom, kao četvoročlano porodično domaćinstvo. Na osnovu navedenog rešenja između Savezne direkcije za imovinu SRJ, kao zakupodavca i tuženog, kao zakupca je 19.04.1999. godine zaključen ugovor o zakupu predmetnog stana na neodređeno vreme, u kom rešenju je navedeno da će stan koristiti sa članovima svog porodičnog domaćinstva i to suprugom, sinom i taštom. Tuženi se 29.06.1998. godine obratio Zahtevom Saveznoj Vladi – Komisiji za stambena pitanja radi izmene rešenja od 04.06.1998. godine u delu njegove obaveze ustanovljene tim rešenjem da u Fond Savezne Vlade – Komisije Savezne Vlade za stambena pitanja unese stan broj .. u Bulevaru ... broj .., kao uslov za dodelu predmetnog stana, navodeći da navedeni stan nije u njegovom vlasništvu, niti u vlasnštvu njegove supruge, pa kako ne poseduje taj stan, niti bilo koji drugi stan, da ne postoji mogućnost da isti unese u Fond Savezne Vlade – Komisije Savezne Vlade za stambena pitanja. Rešenjem Savezne Vlade – Komisije za stambena pitanja od 18.06.1999. godine, izmenjeno je rešenje od 04.06.1998. godine, tako što se posle reči „u ...“ stavlja tačka, a da se ostali deo teksta (koji se odnosi na ispunjenje uslova) briše i dodato je da će tuženi predmetni stan koristiti sa suprugom i taštom u tročlanom porodičnom domaćinstvu, a da u ostalom delu odredbe rešenja ostaju neizmenjene. Na osnovu napred navedenog rešenja i prethodno donetog rešenja od 04.06.1998. godine između Savezne direkcije za imovinu, kao zakupodavca i tuženog, kao zakupca 08.07.1999. godine zaključen je sporni ugovor o zakupu na neodređeno vreme predmetnog stana, u kom je navedeno da će tuženi predmetni stan koristiti sa članovima svog porodičnog domaćinstva suprugom i taštom. Na osnovu ugovora o zakupu predmetnog stana od 08.07.1999. godine, između Savezne direkcije za imovinu SRJ, kao nosioca prava raspolaganja i tuženog, kao kupca, 22.06.1999. godine zaključen je sporni ugovor o otkupu predmetnog stana, na kome su potpisi overeni od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu 23.07.1999. godine. Rešenjem Savezne Vlade – Komisije za stambena pitanja od 26.06.2001. godine, poništena su rešenja Komisije Savezne Vlade za navedenog rešenja proizlazi da je Komisija utvrdila da je prilikom donošenja rešenja učinjena očigledna povreda, kako materijalnog tako i procesnog zakona, te da su navedena rešenja nezakonita, sa pozivom na nalaz Savezne uprave inspekcije, koja je utvrdila da je tuženi 17.11.1977. godine od Komisije Savezenog izvršnog veća za stambena pitanja dobio stan u Bulevaru ... broj .. za tročlano porodično domaćinstvo, da je isti otkupio i poklonio sinu, i da se tako pojavio pred Komisijom, kao lice bez stana, kao i da je u zahtevu, kao član njegovog domaćinstva navedena i tašta, koja je tada živela u ... kod ..., a da je prijavljena u Beogradu na adresi Bulevar ... broj .. tek 17.06.1999. godine, iako nikada do tada nije bila član porodičnog domaćinstva tuženog, a što je utvrđeno iz lične karte imenovane izdate 15.02.1983. godine ... – ..., te da to znači da u vreme podnošenja zahteva nije živela u zajedničkom domaćinstvu sa tuženim. Pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 4124/04 od 21.11.2006. godine, odbijen je, kao neosnovan zahtev kojim je traženo utvrđenje ništavosti rešenja Savezne Vlade – Komisije za stambena pitanja od 26.06.2001. godine, kojim su poništena rešenja Komisije Savezne Vlade za stambena pitanja od 04.06.1998. godine i 18.06.1999. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužilje, sa obrazloženjem da je donošenjem rešenja 26.06.2001. godne tuženom prestao pravni osnov za korišćenje predmetnog stana, te da su sa tih razloga ništavi ugovor o zakupu predmetnog stana od 08.07.1999. godine i ugovor o otkupu predmetnog stana od 22.06.1999. godine i da je posledica ništavosti ugovora o otkupu obaveza tuženog da tužilji preda predmetni stan ispražnjen od lica i stvari, primenom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, člana 7. stav 1. i tačka 16. stav 1. Zakona o stanovanju, člana 3. stav 1. i 3. i člana 7. Uredbe o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Saveznim organima i člana 92. stav 1, 4. i 6. Poslovnika Savezne Vlade.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovane zahteve tužilje, jer je smatrao da činjenica da to što je akt o dodeli predmetnog stana na korišćenje naknadno, pravnosnažnom odlukom stavljen van snage nije od uticaja za ocenu pravne valjanosti ugovora o otkupu predmetnog stana, budući da je taj ugovor zaključen saglasnom voljom ugovornih strana u smislu člana 16. i 39. tada važećeg Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“ br. 50/92, sa izmenama i dopunama), da su potpisi ugovornih strana overeni od strane suda i da je ugovor izvršen, i da je zaključenjem i izvršenjem tog ugovora tuženi postao vlasnik predmetnog stana. Ovo iz razloga, jer je smatrao da se punovažnost ugovora o otkupu predmetnog stana ima ceniti prema vremenu njegovog zaključenja, a da je naknadno stavljanjem van snage akta o dodeli predmetnog stana na korišćenje moglo uticati do izvršenog otkupa samo na pravnu valjanost ugovora o korišćenju predmetnog stana i predstavljati razlog za njegov otkaz, pa kako tužilja pre zaključenja spornog ugovora o otkupu predmetnog stana to tužbom nije tražila, a tuženi je zaključenjem spornog ugovora o otkupu predmetnog stana stekao pravo svojine na istom, da više nema objektivne mogućnosti da se tužbom traži utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu predmetnog stana u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i člana 16. Zakona o stanovanju. Drugostepeni sud je smatrao da je tužilja do zaključenja ugovora o otkupu predmetnog stana mogla izuzetno da stavi van snage svoju odluku ako je doneta u zabludi ili pod uslovom koji se nije ostvario ili su u odnosu na tuženog nastupili razlozi zbog kojih bi mu mogao biti otkazan ugovor o zakupu, ali da se nijedan od ovih uslova nije ostvario u ovom slučaju. Kako tužilja do zaključenja ugovora o otkupu predmetnog stana nije stavila van snage svoju odluku o rešavanju stambene potrebe tuženog, niti je sudskim putem tražila njen poništaj i otkaz ugovora o zakupu, drugostepeni sud je zaključio da se naknadnim stavljanjem van snage odluke o dodeli predmetnog stana ne može dirati u stečeno pravo svojine na predmetnom stanu, pa kako je sporni ugovor o sticanju svojine na predmetnom stanu zaključen u skladu sa tada važećim propisima i da nije protivan prinudnim propisima niti postoji neki drugi razlog zbog čega bi ovaj ugovor bio proglašen ništavim, da nisu ispunjeni uslovi iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu i ugovora o otkupu stana, kao i za iseljenje tuženog iz predmetnog stana. Pored toga, drugostepeni sud je smatrao da bi drugačijim odlučivanjem došlo do povrede prava tuženog na dom i porodični život iz člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, garantovano članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i pravilno zaključio da sporni ugovori o zakupu i otkupu predmetnog stana nisu protivni prinudnim propisima, niti da postoje razlozi za njihovu ništavost u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer su ovi ugovori zaključeni na osnovu člana 7. i 18. Zakona o stanovanju, a na osnovu akta raspolaganja - pravnosnažnih rešenja Savezne Vlade, Komisije za stambena pitanja od 04.06.1998. godine i 18.06.1999. godine. Okolnost da su ti akti (pravnosnažna rešenja Savezne Vlade, Komisije za stambena pitanja od 04.06.1998. godine i 18.06.1999. godine) naknadnom odlukom tužilje stavljeni van snage, nakon što je zaključen ugovor o otkupu predmetnog stana, nije od uticaja na ocenu pravne valjanosti spornih ugovora, jer je tuženi zaključenjem ugovora o otkupu predmetnog stana sa tužiljom, kao nosiocem prava raspolaganja predmetnim stanom, stekao pravo svojine na predmetnom stanu, zbog čega je prestao da važi ugovor o zakupu predmetnog stana i zbog čega tužilja nema više mogućnost da utvrđuje ništavost ugovora o zakupu predmetnog stana, a s tim u vezi i ugovora o otkupu predmetnog stana, jer je to mogla da traži do momenta zaključenja ugovora o otkupu predmetnog stana, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Stoga je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovane zahteve tužilje za utvrđenje ništavosti spornih ugovora. S obzirom da sporni ugovori nisu ništavi to tuženi nije u obavezi da predmetni stan preda tužilji, sa kojih razloga je neosnovan i ovaj zahtev tužilje, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić