Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da zato nema razloga da se ispituju uslovi iz člana 404. citiranog zakona, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je policijski službenik u zvanju samostalnog policijskog inspektora na radnom mestu ... u odeljenju za .... PU ... . Sektor unutrašnje kontrole je 06.02.2011. godine pozvao tužioca na saslušanje, a zatim je podneo disciplinsku i krivičnu prijavu zbog osnovane sumnje da je učinio zloupotrebu službenog položaja. Više javno tužilaštvo u Nišu je 17.12.2012. godine podnelo optužni predlog kojim je tužiocu stavljeno na teret da je učinio krivično delo odavanja službene tajne iz člana 369. stav 1. KZ. Presudom Višeg suda u Nišu K 266/12 od 08.03.2013. godine tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio navedeno krivično delo, ali je navedena presuda ukinuta, pa je u nastavku postupka javni tužilac na glavnom pretresu odustao od gonjenja. Presudom Višeg suda u Nišu K 192/13 od 28.11.2013. godine odbijena je optužba protiv tužioca usled odustanka javnog tužioca od optužbe. Tužiocu je bilo stavljeno na teret da je suprotno Obaveznom Uputstvu o pravilima i postupcima u korišćenju informacionog sistema MUP-a Srbije preduzeo radnju uvida u zaštićenu bazu podataka JIS (Jedinstveni informacioni sistem) i podatke o adresama dvoje građana preko SMS poruke 02.08.2010. godine i preko telefona 04.10.2010. godine, saopštio trećim licima i na taj način pričinio štetu Ministarstvu unutrašnjih poslova. Tužilac je svoj tužbeni zahtev zasnovao na tvrdnji da je protiv njega neosnovano vođen krivični postupak i da je u predkrivičnom postupku došlo do prekvalifkacije na teže krivično delo, a u sudskom postupku je predmetom zaduživano više sudija, pa je neizvesnost u pogledu ishoda postupka trajala do februara 2011. godine, kada je pozvan na saslušanje u Sektoru Unutrašnje kontrole pa do pravnosnažnosti presude K 192/13 od 28.11.2013. godine. Tužilac je za to vreme uglavnom bio na bolovanju, nije bio udaljen sa rada, nije bio u pritvoru, sloboda kretanja mu nije bila ograničena ni nekom drugom merom, a po okončanju postupka je nastavio da radi u istoj službi. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatrijske struke je utvrđeno da je tužilac zbog navedenog krivičnog postupka došao u stanje akutne stresne reakcije koje se razvilo u poremećaj prilagođavanja praćen psihosomatskim tegobama i ovo je usled pada odbrambenih mehanizama dovelo do psihičkog poremećaja - trajne izmene ličnosti, zbog čega je tužiočeva životna aktivnost smanjena za 25%.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih duševnih bolova na ime umanjenja životne aktivnosti, nalazeći da je tužiocu ona smanjena usled trajnog psihičkog poremećaja kao posledice krivičnog postupka koji je okončan odbijanjem optužbe. Zaključio je da tužilac iako nije bio lišen slobode ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog smanjene životne aktivnosti primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), dosudivši mu novčanu satisfakciju u traženom iznosu od 400.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, imajući u vidu da tužilac nije bio lišen slobode, niti je na strani tužene postojala odgovornost u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak i pravni stav drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 172. ZOO. Sama činjenica da je protiv tužioca vođen krivični postupak ne može se smatrati nepravilnim i nezakonitim radnjama organa tužene, bez obzira na za tužioca povoljan ishod, s obzirom na to da su organi tužene postupali u okviru zakonom datih ovlašćenja. Pokretanje i vođenje krivičnog postupka predstavlja upotrebu legalnih pravnih sredstava protiv mogućih i potencijalnih učinilaca krivičnih dela i podrazumeva zakonitu proceduru tokom koje su okrivljeni zaštićeni pretpostavkom o nevinosti. Primena pravnih sredstava ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad ni u situaciji kada je okrivljeni oslobođen optužbe, kada je optužba odbijena ili postupak obustavljen, pa je s obzirom na postavljeni tužbeni zahtev na tužiocu bio teret dokazivanja konkretnog propusta i radnje preduzete na njegovu štetu i postojanje uzročno-posledične veze između takvih propusta i radnji koje imaju karakter nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene, a koje tvrdnje tužilac tokom postupka nije dokazao. Dakle, u odsustvu konkretno utvrđenih protivpravnih postupaka od strane organa tužene tokom pokretanja i trajanja krivičnog postupka, činjenica da je krivični postupak okončan bez osuđujuće presude sama po sebi nije dovoljna za zaključak o nepravilnom i nezakonitom radu, pa tužilac prema opštim odredbama člana 172. ZOO nema pravo na naknadu štete za duševni bol zbog smanjenja životne aktivnosti. Trajanje krivičnog postupka nije od uticaja na odgovornost tužene u smislu citirane zakonske odredbe, s obzirom da je u vreme trajanja krivičnog postupka protiv tužioca, zaštita prava na suđenje u razumnom roku i prava na naknadu štete nastale povodom istog, bila obezbeđena u skladu sa odredbama člana 82., 89. i 90. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 109/07, 99/11 i 18/13-US) ustavnom žalbom i potom prema članu 8A-8V Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 116/08...101/13) naknadom u posebnom postupku.

Dakle, predmet tužbenog zahteva tužioca je naknada štete za duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti usled nezakonitog rada organa tužene jer tužilac smatra da je javni tužilac pogrešio u oceni dokaza podnetih uz krivičnu prijavu, što je dovelo do podnošenja neosnovanog optužnog predloga od koga se na kraju odustalo. Odgovornost tužene države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa, te da je šteta nastala kao posledica takvog rada organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu po osnovu člana 172. stav 1. ZOO. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković