Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz čije sadržine proizlazi da istu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 7. i 8. istog zakona, na koju se sadržinom revizije ukazuje. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i za donetu odluku izneo pravne razloge u odnosu na koje revizija nije osnovana. Navodi revizije u vezi sa činjenicama ne uživaju značaj, imajući u vidu da je članom 407. stav 2. ZPP, izričito propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena-protivtužilja je tužiočeva ćerka iz prvog braka. Presudom Osnovnog suda u Negotinu P2 54/19 od 21.01.2021. godine, tužilac je obavezan da na ime svog doprinosa za izdržavanje ćerke plaća mesečno iznos od 30.000,00 dinara od 15.03.2019. godine, pa ubuduće, dok postoji zakonska obaveza, uz obavezu isplate dospelih, a neisplaćenih rata. Navedenom presudom izmenjena je presuda Osnovnog suda u Negotinu P2 104/14 od 04.04.2016. godine, kojom je tužilac, kao otac, bio obavezan da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne ćerke plaća iznos od 22.000,00 dinara od 16.05.2014. godine. Tužilac je nakon razvoda braka sa majkom tužene, zasnovao novu bračnu zajednicu, iz koje ima dvoje maloletne dece školskog uzrasta, rođene ... godine i ... godine. Tužilac živi i radi u ..., na poslovima ... u ... i ostvaruje mesečnu zaradu od oko 2.000 evra. Živi u iznajmljenom stanu u ... od 59 m2 i ima kredit za opremanje stana. U vlasništvu nema nepokretnu imovinu. Putnički automobil poseduje. Njegova supruga je pre zaključenja braka radila kao ..., a sada je nezaposlena. Tužilac osim navedene zarade ne ostvaruje dopunsku zaradu i ne radi prekovremeno. Roditelji tužioca su penzioneri sa mesečnim primanjima, otac sa penzijom od 22.000,00 dinara i majka sa penzijom od 500-600 evra. Prema njima tuženi nema obavezu izdržavanja.

Tužena je rođena ... godine. Student je osnovnih akademskih studija ... u ... . Prvu školsku godinu 20.../20... upisala je kao samofinansirajući student, a zatim je drugu godinu 20.../20... upisala kao student čije se školovanje finansira na teret budžeta RS i položila sve ispite iz prethodne godine. Zbog studija stanuje u iznajmljenom stanu u ... . Odlazi kod majke u ..., gde je njen dom. Mesečne potrebe tužene iznose 65.000,00 dinara, a iste se odnose na izdatke za plaćanje stana, hrane, udžbenika, interneta, prevoza, kupovine odeće, obuće i sredstava za higijenu. Majka tužena je zaposlena u .... „...“ u ..., kao ... ostvaruje mesečnu zaradu od oko 80.000,00- 81.000,00 dinara. Živi u ..., u domaćinstvu sa svojim bratom i njegovim sinom. Nema obavezu izdržavanja drugih lica. Prema izveštaju Centra za socijalni rad u Negotinu, od prestanka zajednice života tužioca i majke tužene, o tuženoj BB i njenim potrebama brinula je majka, a otac nije redovno učestvovao u izdržavanju, pa je izdržavanje ostvarivano sudskim putem. Prema podacima Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, minimalna suma izdržavanja – mesečna naknada za izdržavanje na ime smeštaja u hraniteljsku porodicu za decembar 2022. godine iznosi 40.846,00 dinara.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da su neosnovani primarni i eventualni tužbeni zahtevi tužioca za izmenu obaveze određene prethodnom pravnosnažnom presudom, tako što bi prestala, odnosno bila smanjena njegova obaveza izdržavanja tužene, jer se nisu ostvarili uslovi za primenu člana 155. stav 4. i 164. Porodičnog zakona. Odlučujući o protivtužbenom zahtevu tužene za promenu visine izdržavanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je isti neosnovan iz razloga što tužilac, osim izdržavanja tužene, ima i obavezu izdržavanja dvoje maloletne dece, te nema uslova ni mogućnosti da se poveća iznos njegovog doprinosa za izdržavanje tužene kao punoletnog deteta.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka o izdržavanju nisu promenile na način da su se stekli uslovi za njenu izmenu u smislu smanjenja ili povećanja visine obaveze izdržavanja od strane tužioca, odnosno da su ispunjeni uslovi iz člana 164. Porodičnog zakona, za koju odluku su dati dovoljni razlozi koje, kao pravilne i na zakonu zasnovane, prihvata i ovaj sud.

Članom 155. Porodičnog zakona (“Službeni glasnik RS”, br. 18/2005...6/15), propisano je da punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim mogućnostima, a najkasnije do navršene 26. godine života (stav 2). Nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje odnosno druge krvne srodnike, što ovde nije slučaj.

Odredbom člana 164. Porodičnog zakona, propisano je da se visina izdržavanja može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka. Kod odlučivanja o zahtevima takve vrste, sud je dužan da se rukovodi kriterijumima propisanim Porodičnim zakonom u članu 160. Reč je o kriterijumima da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja (stav 1), pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja, koju sumu kao nadoknadu za hranjenike odnosno za lica na porodičnom smeštaju, periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom (stav 4). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2), dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavisi od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanja zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3).

Po nalaženju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužilac u obavezi i mogućnosti da doprinosi izdržavanju tužene mesečnim iznosom od 30.000,00 dinara, zbog čega su zahtevi stranaka stavljeni u ovom postupku odbijeni kao neosnovani. Kod utvrđenog da je tužena punoletna, ali se nalazi na redovnom školovanju, da je tuženi zdrav i radno sposoban, da radom ostvaruje zaradu i da je kao roditelj dužan da angažuje sve svoje mogućnosti u skladu sa zakonom kako bi uredno izvršavao svoju zakonsku obavezu izdržavanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nisu ispunjeni uslovi iz člana 155. stav 4. PZ i da je neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da prestane njegova obaveza izdržavanja tužene. Isplatom iznosa na koji je obavezan neće biti ugrožena njegova egzistencija i egzistencija njegove porodice. Uzete su u obzir sve bitne činjenice čijom je ocenom odlučeno u skladu sa članom 160. i 164. Porodičnog zakona, naročito činjenice o potrebama tužene, dohodovnim i imovinskim prilikama tužioca, kao i majke tužene. Bez uticaja na drugačiju odluku su navodi revizije tužioca da osim izdržavanja maloletne dece iz drugog braka ima obavezu izdržavanja i supruge, jer je nezaposlena. Ovo zbog toga što je supruga radno sposobna, što proizlazi iz činjenice da je pre zaključenja braka sa tužiocem bila zaposlena kao čistačica, te ona takođe ima obavezu da daje svoj doprinos u izdržavanja maloletne dece koje ima sa tužiocem. Osim toga, kako je trenutno nezaposlena i vodi brigu o deci, to je tužilac u mogućnosti da se dodatno radno angažuje, kako bi ostvario dodatne prihode u cilju poboljšanja materijalne situacije i ispunjavanja pravnih obaveza prema tuženoj. Takođe, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da prvostepeni sud nije vodio računa o materijalnim stanju oba roditelja, te nije ocenio okolnost da je majka tužene zaposlena i da ima visoka primanja. Ovo zbog toga što su navedene činjenice nižestepeni sudovi pri donošenju odluke imali u vidu, ali su pravilno zaključili da nema mesta prestanku odnosno smanjenju tužiočeve obaveze izdržavanja, kod činjenice da su se potrebe tužene povećale u odnosu na prethodni period i da tuženi srazmerno mogućnostima, bez opasnosti po svoju i egzistenciu lica koja je po zakonu dužan da izdržava, može od zarade koju ostvaruje da izdvaja 30.000,00 dinara mesečno za izdržavanje tužene kao punoletnog deteta na redovnom školovanju. Pri tom, zarada majke tužene znatno je niža od zarade tužioca, koji se neprihvatljivo poziva na njena visoka primanja, previđajući da više od polovine utvrđenih finansijskim potreba tužene snosi njena majka. Obaveza roditelja da izdržava svoje dete na redovnom školovanju, zajednička je obaveza oba roditelja, svaki od njih je u obavezi da izdržavanju doprinosi srazmerno svojim mogućnostima. Sledstveno tome, pravilno je u ovoj stvari odlučeno odbijanjem zahteva tužioca da njegova obaveza prema tuženoj prestane, a eventualno bude smanjena.

Po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovani su revizijski navodi tužioca da je odlukom nižestepenih sudova ugrožena njegova egzistencija i egzistencija njegove porodice i da prilikom određivanja visine sud nije vodio računa o njegovim primanjima, ličnim potrebama i obavezi izdržavanja drugih lica. Nasuprot takvom isticanju, vodeći računa upravo o potrebama tužioca i njegovim obavezama, visina izdržavanja nije povećana po protivtužbenom zahtevu koji je odbijen.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić