Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3770/21 od 01.06.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 12798/18 od 12.04.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 12798/18 od 03.04.2023. godine u stavu drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a na konkretno druge povrede Zakona o parničnom postupku u reviziji se posebno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Županijskog suda u Splitu Odeljenje za suđenje u predmetima ratnih zločina K – RZ – 8/12 od 12.03.2014. godine oglašen je krivim ĐĐ što je dana 12.01.1992. godine u ..., zaseoku ... kod ..., tokom oružane agresije JNA i paravojnih snaga iz SR Jugoslavije oko 16 časova došao do kuće roditelja tužilaca, oca DD i majke GG sa ciljem da ih ubije, prišao ulaznim vratima kuće i ugledao ih oboje u kuhinji, aktivirao ručnu bombu, bacio u kuhinju, zatvorio vrata i usled eksplozije krhotine bombe su usmrtile GG, dok je DD ranjen ispuzao napolje u dvorište te mu je prišavši iz neposredne blizine iz pištolja nepoznate marke ĐĐ ispalio metak u čeoni deo glave od čega je DD zadobio povredu od kojih je na licu mesta preminuo i na taj način je ĐĐ počinio krivično delo protiv čovečnosti međunarodnog prava – ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od 20 godina. Navedena presuda je preinačena presudom Vrhovnog suda Republike Hrvatske Kž 272/14-5 od 10.09.2014. godine tako što je ĐĐ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina. Tužioci su se preko punomoćnika obraćali tuženom radi mirnog rešenja spora tražeći naknadu nematerijalne štete zbog smrti oba roditelja, a tužilac AA pored nematerijalne štete potražuje i naknadu materijalne štete za troškove kupovine grobnice. Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine Kre. Po2 5/16 od 21.12.2016. godine, odbijena je zamolnica Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske od 09.08.2006. godine za priznanje presude Županijskog suda u Splitu - Odeljenje za suđenje u predmetima ratnih zločina K – RZ – 8/12 od 12.03.2014. godine, koja je preinačena u pogledu odluke o kazni presudom Vrhovnog suda Republike Hrvatske Kž 272/14-5 od 10.09.2014. godine a iz obrazloženja rešenja proizlazi da je presuda hrvatskog suda čije se priznanje traži doneto u odsustvu osuđenog zbog čega je veće Višeg suda u Beogradu našlo da nisu ispunjeni uslovi za usvajanje zamolnice priznanje predmetne presude. Iz opisa Ministarstva odbrane Sektora za civilnu odbranu i pripreme odbrane, Uprave za obaveze odbrane broj 5102-4 od 30.11.2018. godine utvrđeno je da u evidenciju o vojnoj obavezi za ĐĐ nema podataka da je imenovani bio pripadnik JNA dana 12.01.1992. godine. Utvrđeno je da je ĐĐ bio pripadnik paravojne formacije Beli orlovi. Nakon opisanog događaja, cela grupa je vraćena za Beograd uz oduzimanje oružja. Pred Vojnim sudom Republike Srbije koji sudi vojnim licima, nije suđeno ĐĐ jer je u fazi istrage rešenjem Vojnog suda u Banjaluci Ki 487/92 od 23.04.1992. godine se taj sud oglasio nenadležnim, a istraga nije završena.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan. Ovo iz razloga što presuda Županijskog suda u Splitu od 12.03.2014. godine koja je preinačena presudom Vrhovnog suda Republike Hrvatske od 10.09.2014. godine nema pravno dejstvo na teritoriji Republike Srbije jer nisu priznate od strane suda Republike Srbije. Dalje u toku postupka utvrđeno je da ĐĐ nije bio pripadnik vojske JNA već je bio pripadnik paravojnih formacija Beli orlovi koja nije bila u sastavu vojske JNA a kako tužioci nisu dostavili dokaz da je okrivljeni ĐĐ bio vojnik niti rezervista u vojsci JNA to je ocenjeno da je tužbeni zahtev shodno odredbi čl. 154, 155. i 172. ZOO neosnovan. Ovo iz razloga što Republika Srbija ne može da odgovara za dela koja su počinila treća lica koja nisu činila sastav JNA 1992. godine.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da je činjenično stanje pravilno utvrđeno i da je na isto pravilno primenjeno materijalno pravo. Zaključio je da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je priznanje strane sudske odluke prethodno pitanje u konkretnom slučaju a kako je Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine odbilo priznanje strane sudske odluke, tj. presude suda iz Hrvatske, to ista ne može proizvoditi pravno dejstvo na teritoriji Republike Srbije niti Republika Srbija može biti odgovorna za naknadu štete posebno imajući u vidu činjenicu da tužioci nisu dokazali da je ĐĐ bio pripadnik vojske JNA u toku opisanog događaja.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je odlučeno od strane nižestepenih sudova kada je tužbeni zahtev tužilaca odbijen. Iz izvedenih dokaza nesumnjivo proizlazi da ĐĐ, koji je učinio predmetni zločin, nije bio pripadnik vojske JNA niti je bio aktivni vojnik niti u rezervnom sastavu. Isti je bio pripadnik paravojne formacije Belih orlova a koji pripadnici u tom mestu nakon konkretnog događaja su odmah nakon oduzimanja oružja vraćeni za Beograd. Shodno tome Republika Srbija ne može odgovarati za pripadnike paravojnih formacija za događaje koji su se desili u kritičnom periodu u Republici Hrvatskoj jer ista lica nisu bila pod komandom JNA. Pravilno je zaključeno od nižestepenih sudova da imajući u vidu činjenicu da presuda suda iz Splita kojom je ĐĐ osuđen na 20 godina zatvora a presudom Vrhovnog suda Republike Hrvatske preinačena u pogledu visine kazne na 15 godina zatvora, s obzirom da nije priznata, ne može proizvoditi dejstvo na teritoriji Republike Srbije. O tome je odlučio Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, odluka je pravnosnažna pa se Vrhovni sud ne može upuštati u ocenu donete pravnosnažne odluke u ovom postupku. Stoga je pravilno zaključeno od nižestepenih sudova da na strani tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane postoji nedostatak pasivne legitimacije te da je pravilno postupljeno kada je odlučeno da tužbeni zahtev tužilaca nije osnovan.

Nisu prihvatljivi navodi iz revizije tužilaca da postoji odgovornost tužene jer je ĐĐ nosio maskirnu uniformu, jer ta činjenica nije od bitnog značaja. Tužioci nisu dokazali da je grupom gde se nalazio ĐĐ komandovao oficir JNA i da je zadužio oružje od JNA, a sem tvrdnji iznetih u postupku te činjenice se posebno drugim dokazima ne dokazuju. Navodi da presuda krivičnog suda iz Hrvatske koja nije priznata u Republici Srbiji nije od posebnog značaja u pogledu postojanja osnova za naknadu štete u ovoj pravnoj stvari, ne utiče na pravilnost zaključka nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva. Dalje, ovaj sud se ne može upuštati u činjenice da li tu postoje svi elementi ratnog zločina u smislu člana 372. Krivičnog zakona RS jer to treba da ceni krivični sud u drugom odgovarajućem posebnom postupku. U ovom slučaju evidentno je da je utvrđeno da na strani tužene ne postoji pasivna legitimacija jer ĐĐ nije bio pripadnik JNA ni kao redovni vojnik ni kao rezervista, pa stoga odgovornost za njegove postupke ne može se pripisati rukovodstvu JNA odnosno konkretno tuženoj. Ni ostali navodi iz revizije tužilaca nisu od takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbi člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković