U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužilje Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Subašić, advokat iz ..., radi iseljenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5342/23 od 27.06.2024. godine, u sednici održanoj 12.12.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5342/23 od 27.06.2024. godine tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 7631/2022 od 21.04.2023. godine, ispravljena rešenjem tog suda P 7631/2022 od 13.07.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 7631/2022 od 21.04.2023. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda od 13.07.2023. godine, obavezan je tuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj ... u Ulici dr ... broj ... u ... i stan ispražnjen od svih lica i stvari preda u posed, na slobodno korišćenje i raspolaganje tužilji, kao i da tužilji nadoknadi parnične troškove od 420.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5342/23 od 27.06.2024. godine, preinačena je ispravljena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj ... u Ulici dr ... broj ... u ... i stan ispražnjen od svih lica i stvari preda u posed, na slobodno korišćenje i raspolaganje tužilji, te je tužilja obavezana da tuženom nadoknadi parnične troškove od 470.400,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilja konkretizovano ne navodi druge povrede odredaba postupka koje su članom 407. ZPP predviđene kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 23.02.2000. godine zaključen je pisani kupoprodajni ugovor između „Gemaks“ d.o.o., kao prodavca i Savezne uprave carina, kao kupca, čiji predmet je sporni stan. Istog dana, rešenjem Savezne uprave carina tuženom je dodeljen stan u zakup na neodređeno vreme, a dva dana nakon toga sačinjen je zapisnik o primopredaji poseda stana. Rešenjem Savezne Vlade, Komisije za stambena pitanja od 25.12.2002. godine stavljeno je van snage rešenje o dodeli stana i tuženom naloženo da u roku od 30 dana isprazni stan i preda ga Saveznoj direkciji za imovinu Savezne Republike Jugoslavije. U parnici koju je tuženi vodio protiv Republike Srbije, Ministarstva finansija, Uprave carine presudom od 02.04.2007. godine, koja je preinačena presudom drugostepenog suda od 03.02.2011. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje Savezne Vlade, Komisije za stambena pitanja od 25.12.2002. godine. U parnici koju je tuženi vodio protiv „Gemaks“ d.o.o. i tužilje presudom od 14.05.2013. godine, koja je preinačena presudom drugostepenog suda od 24.09.2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji od 23.02.2000. godine. U parnici tužilje protiv „Gemaks“ d.o.o. presudom od 09.12.2015. godine odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilja stekla svojinu na spornom stanu, pošto potpisi ugovarača na ugovoru od 23.02.2000. godine nisu overeni, a nema dokaza da je kupoprodajna cena u celosti isplaćena. U posedu stana je tuženi.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje, prvostepeni sud na osnovu odredbi člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koje sadrže pravila o jačem pravu na posed stvari i člana 59. stav 3. Ustavne povelje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, kojom je propisano da imovina Savezne Republike Jugoslavije na teritoriji Državne zajednice jeste imovina država članica po teritorijalnom principu, odbija prigovor nedostatka aktivne legitimacije i usvaja postavljeni tužbeni zahtev nalazeći da tužilja ima jači pravni osnov za posed na spornom stanu od tuženog.

Drugostepeni sud ne prihvata primenu materijalnog prava na kome je prvostepeni sud zasnovao odluku. Po oceni tog suda za sporni odnos merodavne su odredbe člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojima je propisano da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, te zabranjeno mešanje javne vlasti u vršenje ovog prava, osim ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu i interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili zaštite prava i slobode drugih; kao i člana 1. stav 1. Protokola uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda po kome svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje imovine i niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Pravnosnažnom presudom od 09.12.2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje svojine na spornom stanu, pa pošto stan nije stekla na zakonit način nema pravo da traži njegov povraćaj. Osim toga, drugostepeni sud ceni kao relevantnu činjenicu da je tuženi u posedu stana od 25.02.2002. godine i da u njemu živi sa svojom porodicom, da ga u tome niko nije uznemiravao i da je tako stvorio trajnu, jaku i stvarnu povezanost sa stanom, pa kada tužilja nije dokazala da tuženi može rešiti na drugi način stambeno pitanje, mera iseljenja ne bi bila u skladu sa članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda u konkretnoj situaciji nije prihvatljivo. Tužilja u reviziji osnovano ukazuje da u skladu sa citiranim kovencijskim pravilima svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog doma, ali ne i pravo da mu porodični dom obezbedi država.

Prema odredbama člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ br. 6/80 ... „Službeni glasni RS“ br. 115/05) lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik (pretpostavljeni vlasnik), ima pravo da zahteva njen povraćaj i od savesnog držaoca kod kog se ta stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu (stav 1.); kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno; ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi (stav 2); pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva (stav 3.).

U konkretnom slučaju, razjašnjeno je da je tužilja stekla sporni stan, te da ga je dodelila tuženom na korišćenje. Utvrđeno je i da je osnov poseda tuženog na stanu otpao, pošto je rešenje o davanju stana na korišćenje stavljeno van snage rešenjem nadležnog državnog organa od 25.12.2002. godine, a u parnici koju je tuženi vodio protiv tužilje pravnosnažnom presudom odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja od 25.12.2002. godine. Nadalje, utvrđeno je da je u parnici po tužbi tuženog protiv „Gemaksa“ d.o.o. i tužilje, kao ugovarača po ugovoru od 23.02.2000. godine, odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji od 23.02.2000. godine.

Dakle, pitanje pravnih osnova parničnih stranaka za posed na spornom stanu raspravljeno je u parnicama čiji su oni bili učesnici. Po pravnosnažnim presudama, pravni osnov sticanja stana od strane tužilje zakonit je, za razliku od pravnog osnova poseda na stanu tuženog, koji je otpao 25.12.2002. godine.

Za odluku su merodavne odredbe člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na koje se prvostepeni sud pozvao i pravilno ih primenio. Pri tome, kada je tuženi pravni osnov za posed stekao 23.02.2000. godine, a taj pravni osnov otpao 25.12.2002. godine, on je po odredbi člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nesavesni držalac stana od tog vremena, pa se ne može prihvatiti stanovište drugostepenog suda da zbog njegove povezanosti sa predmetnim stanom mera iseljenja ne bi bila u skladu sa pravom na dom regulisanim članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković