Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su pak učinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vodio parnični postupak protiv tuženog BB koji je pravnosnažno okončan i u kome je njegov tužbeni zahtev delimično usvojen za isplatu iznosa od 2.200 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 28.12.2012. godine sve u dinarskoj protivvrednosti. Radi naplate ovog potraživanja tužilac je pokrenuo izvršni postupak. Osnovni sud u Pančevu je doneo rešenje o izvršenju nakon čega je spise predmeta dostavio javnom izvršitelju Filipu Stankoviću na dalje sprovođenje. Javni izvršitelj je u toku sprovođenja izvršenja donosio više rešenja kojim se tužilac obavezivao na plaćanje predujma izvršitelju na ime njegovih troškova. Donošeni su i zaključci o promeni sredstava izvršenja. Nakon toga, obustavljeno je izvršenje na pojedinim sredstvima i nepokretnostima. Trenutno je u toku postupak u kome javni izvršitelj traži izjašnjenje tužioca o daljem toku izvršnog postupka. Tužilac se povodom ovog izvršnog postupka i načina njegovog vođenja i trajanja obraćao raznim službama i organima te je od istih dobijao odgovore. No i pored dobijanja odgovora nije bio zadovoljan radom javnog izvršitelja Filipa Stankovića i ostalih nadležnih organa Republike Srbije odnosno Ministarstva pravde pa je podneo tužbu radi utvrđenja da su isti diskriminatorski se ponašali i postupali prema njemu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su uzimajući u obzir odredbe čl. 2, 5, 6, 7, 15, 41. stav 1. i člana 43. Zakona o zabrani diskriminacije, člana 145. stav 4. Ustava RS zaključili da ponašanje organa tužene prema tužiocu ne predstavlja diskriminatorsko ponašanje. Ovo imajući u vidu da je tužiocu pruženo pravo na pristup sudu, kao i da je u predmetnim postupcima imao mogućnost da predlaže dokaze da se izjasni o činjenicama što znači da mu nije uskraćeno pravo na pravni lek s obzirom da je protiv sudskih odluka podnosio redovne i vanredne pravne lekove. Imajući u vidu posebno odredbu člana 1. stav 1. i člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije kao i člana 4, nižestepeni sudovi su zaključili da bi se utvrdilo da je povređeno načelo jednakih prava i obaveza mora se ispitati da li su licu ili grupi lica oštećena neka prava koja su u istoj i sličnoj situaciji drugima ne uskraćuju odnosno ne nameću, da li se to uskraćivanje prava ili nametanja obaveza zasniva na nekom njihovom ličnom svojstvu, da li su opravdani cilj ili posledica preduzetih mera i da li postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji su ovim merama ostvaruje. Zaključeno je da nema elementa koji ukazuje na pretpostavku da je prekršeno načelo jednakosti. Dalje odredbom člana 142. stav 2. Ustava Republike Srbije propisano je da sudsku odluku može preinačiti samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku. To znači da sud u postupku zaštite ne može ocenjivati pravilnost sudskih odluka i odluka donetih od strane nadležnih organa u propisanom postupku. Ti postupci i odluke mogu biti preispitane samo od strane nadležnog suda u propisanom postupku odlučivanja o pravnom leku.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Ovo iz razloga što kad se uzmu u obzir odredbe Zakona o zabrani diskriminacije proizlazi da u toku postupka nije utvrđeno da postoji pretpostavka da je u odnosu na tužioca prekršeno načelo jednakosti i da su mu uskraćena neka prava koja su u istoj i sličnoj situaciji drugima ne uskraćuju odnosno ne nameću. Uspeh ili neuspeh stranke u sudskom postupku ne znači povredu prava na jednaku zaštitu. Sud ne može ocenjivati pravilnost rada drugog organa ili pravilnost rada suda u drugim postupcima već se to može ceniti u postupcima odlučivanja o pravnom leku. S druge strane, u navedenim sudskim postupcima – koje navodi tužilac, nisu izvršene radnje koje se mogu podvesti pod diskriminatorsko ponašenje jer je evidentno da su svi nadležni organi i institucije, sudovi i javni izvršitelj, u konkretnim predmetima na koje se tužilac poziva, postupali u svemu u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, te da su davali odgovore na sve upućene primedbe i pritužbe tužioca i nisu postupali drugačije u odnosu na druga lica u istoj situaciji. Stoga se navodi iz revizije tužioca u tom smislu ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Neosnovani su i navodi iz revizije da nižestepeni sudovi nisu detaljno i pravovremeno razmotrili činjenično stanje jer sudovi nisu naveli kojim se to državnim organima obraćao tužilac a pogotovo sa kojim sadržajem i zahtevima, a ovo iz razloga što iz obrazloženja prvostepenog suda sasvim jasno proizlazi da je sve te okolnosti prvostepeni sud cenio – naveo je sve radnje koje su preduzimane u toku postupka izvršenja po zahtevu ovde tužioca a vezano za izvršni postupak. Dalje navedeno je kojim organima se tuženi obraćao zbog navodno nepravilnog rada javnog izvršitelja, kakve su odluke donošene zaključio da te radnje ne mogu biti podvedene pod čin diskriminacije. Te navode je cenio i drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi na presudu prvostepenog suda. Stoga se ti navodi tužioca ne mogu prihvatiti kao osnovani u smislu da mogu ishodovati donošenje drugačije odluke.

Imajući u vidu sve napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić