Presudom Višeg suda u Jagodini Gž 1464/21 od 09.11.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 26.07.2012. godine, kao korisnik kredita zaključila sa tuženom bankom Ugovor o gotovinskom kreditu kojim je odobren kredit od 330.000,00 dinara. U članu 2. stav 1. tačka 5. ugovora predviđeno je da administrativni troškovi banke iznose 6.600,00 dinara jednokratno, plativo na dan puštanja kredita u tečaj. Iznos od 6.600,00 dinara (na ime naknade za administrativne troškove banke) banka je naplatila 26.07.2012. godine. Tužena u navedenoj odredbi nije navela jasno i nedvosmisleno bliže podatke o proviziji tako da tužilja ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, zaključujući da je predmetna odredba ugovora ništava jer ne precizira koji su to troškovi obrade kredita i ne definiše zašto se isti vezuju za iznos odobrenog kredita, zbog čega je tužilji ostao nepoznat mehanizam po kome je dobijen iznos troškova obrade kredita u visini od 6.600,00 dinara, kao i zašto se isti vezuju za iznos odobrenog kredita, pa tužena kao ekonomski jača ugovorna strana nije adekvatno ispunila svoju obavezu obaveštavanja korisnika kredita o strukturi i visini ovih troškova. Zato je u obavezi da tužilji vrati naplaćeno sa zakonskom zateznom kamatom u smislu članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti. Po članu 1065. navedenog zakona, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo prvo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 26.07.2012. godine.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). Ponuda banke na propisanom obrazcu mora da sadrži vrstu i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačka 10. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu – ponuda) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga).

U konkretnom slučaju, tužilja je sa tuženom bankom zaključila Ugovor o gotovinskom kreditu 26.07.2012. godine, i kao prilog ugovora uz tužbu su dostavljeni obrasci: Obavezni elementi ugovora i Osnovni podaci o kreditu – ponuda. U navedenom obrascu Osnovni podaci o kreditu – ponuda od 26.07.2012. godine (obrazac 1B - osnovni podaci o kreditu – ponuda) u tački 3.3. iskazana je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi), pored ostalog, i administrativni troškovi banke 2,00% - 6.600,00 dinara, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (prema tački 3.2 ponude iznosi 23,51% na godišnjem nivou). Tužilja je na taj način u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini troškova koji padaju na njen teret, pa suprotno stanovištu nižestepenih sudova ponuda je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita (vrstu i visinu, uz iskazan apsolutni iznos). Navedena naknada za bankarsku uslugu u naplaćenom iznosu, odgovara ugovornoj odredbi (član 2. stav 1. tačka 5. ugovora) kojom se tužilja obavezala da plati banci administrativni trošak – 6.600,00 dinara jednokratno, plativo na dan puštanja kredita u tečaj. Odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označenom odlukom Narodne banke Srbije nije predviđena obaveza banke da korisniku kredita predočava strukturu ili specifikaciju konkretne naknade (već njenu vrstu i visinu), da bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Osim toga takve ugovorne odredbe nisu neodređene u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva), jer iskazivanje ovih naknada za bankarsku uslugu zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima.

Sledom navedenog predmetna ugovorna odredba, kojom je tužilja kao korisnik kredita obavezana da plati banci administrativni trošak, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104, 210. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za zastupanja na jednom održanom ročištu 10.500,00 dinara, kao i za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), kao i na ime sudskih taksi za: žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15). Tuženoj nije priznato uvećanje troškova za sastav obrazloženog podneska, žalbu i reviziju za 20%, jer punomoćnik tužene nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama, na osnovu kojeg je od tužene naplaćen iznos ovog troška uvećan za porez na dodatu vrednost.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić