Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu, tužilac je blagovremeno, preko zakonskog zastupnika izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Drugotuženi je blagovremeno, preko punomoćnika, dao odgovor na reviziju u kome je osporio osnovanost revizijskih navoda.

Ispitujući pobijanu reviziju u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz stava 1. ovog člana, jer drugostepeni sud nije nepravilno primenio bilo koju odredbu ovog Zakona, što je moglo uticati na donošnje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena AA je sa pravnim prethodnikom tužioca zaključila ugovor o zakupu poslovnog prostora br. 3/8-89 dana 02.10.1989. godine. Predmet zakupa je bila pomoćna prostorija od 13 m2 u ulici ... u ..., koju je AA prethodno adaptirala. Iste stranke su 23.02.1995. godine zaključile novi ugovor o zakupu br. 475-86/96 povodom istog lokala koji je u međuvremenu dograđen, na period od 10 godina, sa zakupninom od 60 dinara po m2 mesečno. Tužilac je tuženoj AA otkazao navedeni ugovor o zakupu dana 25.11.1997. godine zbog neplaćanja zakupnine. U međuvremenu rešenjem nadležnog organa Opštine Palilula od 25.10.1994. godine (koje je postalo pravnosnažno 03.04.1995. godine) odobrena je Vladi SRJ, a za potrebe tužene AA upotreba izvedenih radova na dogradnji tog poslovnog prostora povrišne 31,60 m2. Pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8848/07 od 08.10.2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA (ranije ...) da se utvrdi da je ona isključivi vlasnik lokala broj ..., površine 31,60 m2 u prizemlju zgrade u ulici ... u ... broj ..., odnosno dograđenog lokala koji je bio predmet zakupa iz 1995. godine. Prema izvodu iz zemljišnih knjiga ZKUL ... KO ... u zemljšnim knjigama kao ZK telo 2 upisana je kuća broj ... u ulici ... koja se sastoji od lokala broj ..., površine 31,60 m2, pod rednim brojem ... i da je u vlasničkom listu kao korisnik sa pravom rasplaganja upisana Vlada SRJ.

Ugovorom o kupoprodaji Ov 496/07 zaključenim između tuženih u ovoj parnici dana 21.05.2007. godine, prvotužena AA je prodala drugotuženom BB objekat površine 32,35 m2 u ulici BB na kp ... KO ..., za koji poseduje upotrebnu dozvolu privremenog karaktera od 22.09.1999. godine za cenu od 39.000 evra.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, dopune istog i više izjašnjenja datih na glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom, utvrđeno je da sa čeone strane objekta broj ... u ulici ... u ... postoje dva lokala broj ... i to lokal broj ... površine 32,35 m2 koji je bio predmet ovde spornog ugovora o kupoprodaji i za koji postoji odobrenje za gradnju od 22.09.1999. godine i drugi lokal takođe broj ... koji je nastao proširenjem lokala površine 13 m2, a taj lokal u čijem se sastavu nalazi površina lokala od 13 m2, tužena je prodala trećem licu VV. Dakle, lokal od 13 m2 na terenu ne postoji samostalno, već kao deo lokala VV i u isti se može ući samo iz lokala VV koji ga i koristi.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepni sudovi su zaključili da lokal koji je predmet sudske zaštite u ovoj parnici nije bio predmet prometovanja ugovorom o kupoprodaji od 21.05.2007. godine zaključenim između tuženih, niti se isti nalazi u posedu tuženog BB, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca u smislu člana 103. u vezi sa članom 51. i 52. ZOO ostao nedokazan, a samim tim i neosnovan, pa nije bilo mesta ni primeni člana 104. i člana 189. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su o tužbenom zahtevu tužioca odlučili pravilnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 103. stav 1. ZOO propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sanckiju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Odredbom člana 104. stav 1. ZOO propisano je – u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.

Odredbom člana 189. ZOO regulisana je obična šteta i izmakla korist.

Odredbom člana 219. ZOO propisano je kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Vrhovni kasacioni sud prihvata pravni stav nižestepenih sudova da je predmet sudske zaštite u ovoj parnici lokal od 13 m2 koji je bio predmet ugovora o zakupu iz 1995. godine, zaključen između pravnog prethodnika tužioca i prvotužene. To potvrđuje prvobitno postavljen tužbeni zathev tužioca u tužbi i tužbenom zahtevu preciziranom pisanim podnescima od 04.03.2015. godine i 10.02.2016. godine. Tužilac u provedenom postupku nije uspeo da dokaže ispunjenost uslova za primenu člana 103, 104, 189. i 219. ZOO kako su to pravilno utvrdili nižestepeni sudovi, jer nije uspeo da dokaže da se lokal od 13 m2, koji je bio predmet zakupa iz 1995. godine i koji na terenu više ne postoji kao samostalni lokal, nalazi u sastavu lokala koji je bio predmet kupoprodaje između tuženih 2007. godine, a samim tim nije dokazao ni da su tuženi u tom periodu bili u njegovoj državini. Nasuprot tome, veštačenjem je utvrđeno da se lokal od spornih 13 m2 nalazi u sastavu lokala koji je kupilo treće lice VV, koji ga i koristi.

Sa iznetih razloga, neosnovani su i bez uticaja na drugačiju odluku ovog suda revizijski navodi tužioca da je tužilac na glavnoj raspravi kada je ista zaključena tražio i predaju lokala površine 32 m2 koji se nalazi u prizemlju navedene zgrade, kao i sa razloga što je na lokalu površine 31,60 m2 (koji je bio predmet parnice P 8848/07) u ZKUL ... KO ... u vlasničkom listu kao korisnik sa pravom raspolaganja upisna Vlada SRJ.

Neosnovani su i revizijski navodi tužioca u delu odluke drugostepenog suda koja se odnosi na isplatu novčanog iznosa po osnovu korišćenja predmetnog lokala. Ovo sa razloga što tužilac isplatu za korišćenje lokala traži u periodu od 10 godina pre podnošenja tužbe (dakle od 22.01.2007. godine), a ugovor o kupoprodaji između tuženih je zaključen 21.05.2007. godine, pri čemu tužilac nije dokazao da je sporni lokal od 13 m2 (predmet ugovora o zakupu) bio predmet prometovanja spornog ugovora o kupoprodaji tuženih iz 2007. godine, a nije dokazao ni da su tuženi bili u posedu spornog lokala od 13 m2 u spornom periodu (koji na terenu kao samostalni lokal i ne postoji), zbog čega nisu ispunjeni uslovi ni za primenu odredbe člana 189. i člana 219. ZOO, a tužilac nije dokazao ni visinu naknade po osnovu korišćenja za period kada je isti koristila prvo tužena, niti je dokazao do kada ga je ista koristila. Zbog navedenog i u tom delu tužbeni zahtev tužioca nije osnovan.

Kako se revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu, pa je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić