U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužioca JP „Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda“ iz Beograda, čiji je punomoćnik Dragan Savić, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćik Goran Pejić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7178/15 od 06.06.2017. godine, u sednici održanoj 18.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7178/15 od 06.06.2017. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8634/14 od 01.04.2015. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da se iseli iz poslovnog prostora – lokala broj .. u ... u ..., ukupne površine 46,30 kvadratnih metara i preda mu lokal ispražnjen od svih lica i stvari, kao neosnovan. U drugom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 570.842,96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, kao neosnovan. U trećem stavu izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7178/15 od 06.06.2017. godine, u prvom stavu izreke, ukinuta je prvostepena presuda. U drugom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 570.849,96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate kao neosnovan. U trećem stavu izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 49.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao zakupodavac i tuženi, kao zakupac, zaključili su ugovor o zakupu lokala broj .. u ... u ..., dana 11.02.1998. godine na određeno vreme na dve godine, za mesečnu zakupninu utvrđenu tim ugovorom. Predaja poseda lokala je izvršena tako što je tuženom ključeve od lokala predao raniji zakupac, a zapisnik o primopredaji i uvođenju tuženog u posed lokala nije ni sačinjen. Tuženi je u lokalu držao butik ženske garderobe, a pošto mu posao nije išao dobro, dogovorio se sa BB da u lokalu otvore kafić, pa su njih dvojica počeli da rade na opremanju prostora. Potom je sa BB otišao kod direktorke pravne službe tužioca sa namerom da obavesti tužioca da više ne namerava da koristi lokal i uputi ga na BB kao lice koje je zainteresovano za zakup lokala. Tada mu je objašnjeno da samo tuženi može da potpiše aneks ugovora o zakupu do 01.02.2002. godine, što je tuženi i učinio, uz tužiočevo obećanje da će ugovor kasnije zaključiti sa BB. Tako su tužilac kao zakupodavac i tuženi kao zakupac, zaključili aneks ugovora prema kome je zakup produžen za još jednu godinu i u istom je navedeno da vreme zakupa teče od 01.02.2001. godine do 01.02.2002. godine, da je zakupac dužan da zakupodavcu preda lokal 02.02.2002. godine, a dogovorena je i nova cena mesečnog zakupa. Ugovor i ovaj prvi aneks je za zakupca potpisao tuženi. Nakon isteka roka predviđenog aneksom, tuženi je izdao punomoćje BB da u njegovo ime i za njegov račun može potpisivati ugovore sa tužiocem u vezi sa ovim lokalom.

Aneksom II ugovora zaključenim između tužioca i tuženog, za koga je aneks ugovora potpisao njegov punomoćnik BB, ugovoreno je da vreme trajanja zakupa teče od 01.02.2002. godine do 01.02.2003. godine. Do zaključenja ugovora sa BB nije došlo, već je BB morao da isprazni lokal, a tom prilikom je ključeve od lokala doneo i stavio na sto direktorke tužioca. Tuženi je sve račune zaključno sa januarom 2002. godine platio. U junu-julu 2001. godine otišao je u inostranstvo. Tuženi nije tražio produženje zakupa nakon 01.02.2002. godine, niti je posle tog datuma koristio lokal, a nije podnosio ni zahtev za produženje zakupa, niti je potpisao aneks II kojim bi zakup bio ugovoren za period od 01.02.2002. godine do 01.02.2003. godine. Dana 05.11.2009. godine, tužilac je tuženom otkazao zakup lokala, a tužbom je tražio naknadu štete koju mu je tuženi navodno naneo nakon otkaza ugovora o zakupu na taj način što mu lokal nije vratio i to u visini neplaćenih mesečnih zakupnina za period od 01.06.2010. godine do 30.09.2011. godine u visini od 570.842,96 dinara.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete u visini neplaćenih zakupnina za period od 01.06.2010. godine do 30.09.2011. godine.

Naime, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je u ovoj pravnoj stvari prestao zakup koji su stranke ugovorile zaključenjem ugovora od 11.02.1998. godine i aneksom od 01.02.2001. godine, jer je taj zakup produžen do 01.02.2002. godine i tada je prestao. Tuženi, nakon prestanka zakupa nema obavezu prema tužiocu po osnovu zakupa, u smislu člana 567. Zakona o obligacionim odnosima, jer je za ceo period trajanja zakupa isplatio ugovorenu zakupninu, a tužilac za ovaj period nije ni tražio isplatu zakupnine. Ključevi su tužiocu vraćeni na u to vreme uobičajeni način u radu tužioca, dakle bez sačinjavanja zapisnika o primopredaji ključeva, a na isti način je i sam tuženi prethodno bio uveden u posed lokala - preuzimanjem ključeva od prethodnog zakupca, bez sačinjavanja zapisnika o primopredaji i uvođenju u posed lokala. Za nemarno postupanje tužioca koji, nakon što je prestao ugovor o zakupu zaključen sa tuženim, a tužiocu vraćeni ključevi od lokala, isti lokal nije izdao u zakup drugom licu, nije odgovoran tuženi, pa ne postoji njegova obaveza ni po osnovu korišćenja tuđe stvari ili naknade štete.

Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je posed lokala vraćen na način koji je bio uobičajen u radu tužioca, nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je u konkretnom slučaju imalo mesta primeni člana 585. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, a pri tom je drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i potpune razloge koje ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u prvom stavu izreke.

Pošto troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić