Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavu drugom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Neosnovan je i navod revizije kojim se ukazuje na prekoračenje granica tužbenog zahteva od strane prvostepenog i drugostepenog suda. Takvi navodi revizije ukazuju na bitnu povredu iz člana 398. stav 1. tačka 4. ZPP, koja bi mogla postojati zbog prekoračenja tužbenog zahteva samo ako je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je presudom odlučio u granicama postavljenog tužbenog zahteva po preciziranom tužbenom zahtevu na ročištu za glavnu raspravu održanom 02.04.2019. godine. Sud je presudom odlučio u okviru konačno opredeljenog tužbenog zahteva u smislu člana 3. stav 1. ZPP, o čemu je dao razloge u obrazloženju presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su zaključili dva ugovora o kreditu od 24.03.2004. godine, po kome je tužilac isporučio tuženom osnovna sredstva u robnoj vrednosti od 12.502,52 NOK (252.000,00 dinara) i od 09.06.2004. godine po kome je isporučio osnovna sredstva u robnoj vrednosti od 29.488,36 NOK (105.000,00 dinara). Članom 2. navedenih ugovora, tuženi se obavezao da vrati dobijena sredstva u periodu od 5 godina sa grejs periodom od 1 godine bez kamate, s tim da se rate vraćaju jednom godišnje u iznosu od 1/5 duga. Članom 3. ugovora predviđen je godišnji iznos rate od 2.500,50 NOK i da otplata počinje teći od 24.03.2005. godine po ugovoru od 24.03.2004. godine, odnosno godišnji iznos rate iznosi 5.897,67 NOK, a otplata počinje od 09.06.2005. godine po ugovoru od 09.06.2004. godine. Tuženi se obavezao da otplati celokupne iznose najkasnije do 24.03.2009. godine (po ugovoru od 24.03.2004. godine), odnosno od 09.06.2009. godine (po ugovoru od 09.06.2004. godine). U članu 4. ugovora tuženi se obavezao da kao instrument obezbeđenja plaćanja sa kreditorom sklopi ugovor o zalozi nepokretnosti (hipoteka). Prema članu 5. ovih ugovora predviđeno je da ako tuženi ne izvršava obaveze iz člana 3, ugovor se smatra prekršenim i ostatak duga se smatra naplativim u celom iznosu i u tom slučaju, tužilac je ovlašćen da prodajom založene imovne preko nadležnog suda izvrši naplatu. Tuženi nije postupio shodno ugovorenim obavezama, odnosno nije izmirio ugovorene obaveze koje je prihvatio navedenim ugovorima. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tužilac zadužio tuženog po ugovoru o kreditu od 24.03.2004. godine u iznosu od 12.502,52 NOK i po ugovoru od 09.06.2004. godine u iznosu od 29.488,36 NOK, ukupno 41.990,88 NOK. Tuženi je uplatio tužiocu po navedenim ugovorima (poslednja uplata od 19.01.2007. godine) ukupan iznos od 14.979,85 NOK, tako da je ostatak duga tuženog prema tužiocu 27.011,52 NOK.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev zaključivši da je potraživanje tužioca zastarelo na osnovu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), sa obrazloženjem da tuženi nije postupio u skladu sa ugovornom obavezom i nakon što je prestao da plaća rate po navedenim ugovorima ostatak duga se smatra naplativim u celom iznosu, a ugovor se smatra raskinutim, te je potraživanje ostatka duga dospelo u celosti. Imajući u vidu da je tužba podneta 20.09.2018. godine, po proteku roka od deset godina, potraživanje tužioca je zastarelo budući da je od poslednje izvršene uplate od 19.01.2007. godine (prema nalazu veštaka) pa do podnošenja tužbe protekao rok od 10 godina.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tuženog obavezao da tužiocu isplati preostali iznos duga po kreditu, ocenivši da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da se ugovor smatra raskinutim, ukazujući da je članom 5. ugovora propisano da ako korisnik kredita ne izvršava obavezu utvrđenu članom 3. ugovora, ugovor se smatra prekršenim, a ne raskinutim, dok se ostatak duga smatra naplativim u celom iznosu aktiviranjem hipoteke na založenoj imovini. U konkretnom slučaju, preostali iznos duga tuženog je dospeo 24.03.2009. godine (po ugovoru od 24.03.2004. godine), odnosno od 09.06.2009. godine (po ugovoru od 09.06.2004. godine), kao krajnji rok otplate celokupnog iznosa novčanih sredstava ugovora o kreditu, zbog čega potraživanje tužioca nije zastarelo u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, suprotno navodima revizije, na utvrđeno činjenično stanje, pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 124. ZOO odlučio o tužbenom zahtevu.

Prema članu 124. Zakona o obligacionim odnosima u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili, pod uslovima predviđenim budućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom volje, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Prema članu 371. ZOO potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja u toku prvostepenog postupka proizlazi da je na osnovu dva ugovora o kreditu, zaključenog između parničnih stranaka, tuženi isplatio tužiocu samo deo sredstava, tj. nije izvršio otplatu kredita u celosti za određeni novčani iznos koji je predmet tužbenog zahteva. Imajući u vidu da tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu, na tužiocu kao poveriocu, je bilo pravo izbora da li će aktivirati hipoteku i prodajom založene imovine naplatiti preostalo potraživanje (što je i bilo ugovoreno odredbom člana 4. navedenih ugovora o kreditu), što tužilac nije učinio. Po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da sporno potraživanje tužioca nije zastarelo, jer je poslednja rata kredita dospela 24.03.2009. godine (po ugovoru od 24.03.2004. godine), odnosno od 09.06.2009. godine (po ugovoru od 09.06.2004. godine), dok je tužba podneta 20.09.2018. godine, dakle u okviru roka od deset godina iz člana 371. ZOO. Osim toga, predmetno potraživanje potiče iz ugovora o kreditu i u tom slučaju se, suprotno revizijskim navodima, ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 374. ZOO, prema kome potraživanja povremenih davanja zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, već to potraživanje zastareva u opštem zastarnom roku iz člana 371. ZOO. Stoga se neosnovano revizijom tuženog ukazuje da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Vrhovni sud nalazi da se ni ostalim navodima u reviziji koje je takođe cenio ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude i zbog čega ih posebno nije obrazlagao, pa je na osnovu odredbe iz člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić