Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 771/20 od 15.12.2020. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Višeg suda u Kruševcu P 229/19 od 02.10.2019. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prema tuženoj utvrdi da je suvlasnik na nepokretnostima bliže opredeljenim stavom prvim izreke prvostepene presude i odlučeno da svaka stranka snovi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke odbačena je žalba tužene izjavljena na stav drugi izreke prvostepene presude kao nedozvoljena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačujućem delu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP i zaključio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i VV su po osnovu ugovora o kupoprodaji Ov. .../... od 14.09.2004. godine nosioci prava korišćenja u udelima od po 1/2 na kat. parceli .../... KO ..., a po okončanju upravnog postpuka konverzije 2012. godine postali su suvlasnici navedene katastarske parcele u istim udelima. Pravnosnažnim rešenjima nadležnog organa Uprave Opštine Kruševac broj 351- 1428/2004-01 i 351-10093/2005-01 kao investitorima dozvoljena im je izgradnja stambeno – poslovnih objekata A-1, A-2, B-1, B-2 i C kao i podzemne garaže, sve na k.p. br. .../... KO .... Ugovorom o regulisanju međusobnih prava i obaveza zaključenim 10.05.2010. godine izvršili su deobu suvlasničke stvari na način što su utvrdili u kojim objektima i poslovnim delovima zgrade će svako od njih biti isključivi vlasnik tako da je ovim sporazumom tužilac trebalo da postane isključiv vlasnik posebnih delova u zgradama A-1, B-1, B-2 kao i zgrade A-2 u izgradnji. Presudom Višeg suda u Kruševcu P 22/12 od 04.02.2014. godine utvrđeno je prema tuženom VV pravo svojine tužioca po osnovu ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza od 10.05.2010. godine na delovima zgrada A-1, B-1, B-2 i isključivo vlasništvo, kao investitora, zgrade A-2 i tavanskog prostora u zgradama B-1 i A-2, sve u okviru stambeno poslovnog kompleksa „...“, postojećeg na kat. parceli .../...koje utvrđenje je tuženi obavezan da prizna i trpi. Kao umešač u ovom postupku učestvovala je i ovde tužena.

Presudom Višeg suda u Kruševcu P 19/12 od 26.03.2013. godine obavezan je VV da ovde tuženoj isplati iznos od 105.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom po stopi koju propisuje ECB u dinarskoj protivvrednosti počev od 07.09.2012. godine pa do konačne isplate. Obzirom da tuženi VV nije izmirio svoju obavezu iz ove izvršne isprave ovde tužena je kao izvršni poverilac pokrenula pred Osnovnim sudom u Kruševcu izvršne postupke radi namirenja novčanog potraživanja na nepokretnostima izvršnog dužnika VV u kojim postupcima je zaključcima Osnovnog suda u Kruševcu od 18.12.2013. godine i 26.02.2014. godine tuženoj dodeljene i predate nepokretnosti koje su predmet ove parnice, a koje su, kako proizilazi iz spisa ovog izvršnog postupka, bile u vanknjižnom vlasništvu izvršnog dužnika VV. Kako je u posedu navedenih nepokretnosti bilo treće lice ovde tužilac, to je zaključkom izvršnog suda od 07.05.2014. godine njemu naloženo da isprazni od lica i stvari nepokretnosti koje su u izvršnom postupku pripale tuženoj i preda ih u državinu izvršnom poveriocu ovde tuženoj što je i učinjeno.

U izvršnom postupku koji je vođen po predlogu ovde tužene kao izvršnog poverioca protiv VV kao izvršnog dužnika, a radi naplate novčanog potraživanja na nepokretnostima izvršnog dužnika tužilac je kao treće lice izjavio prigovor koji je odbijen rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu od 20.02.2014. godine. Izvršni sud nije međutim uputio ovde tužioca kao treće lice da pokrene parnicu radi utvrđenja izvršenja nedopuštenim.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i da je tužilac suvlasnik nepokretnosti koje su u izvršnom postupku dodeljene i predate u posed tuženoj iz razloga što je tužilac sa VV bio suvlasnik katastraske parcele .../... na kojoj su, kao suinvestitori izgradili objekte – zgrade i tako postao suvlasnik izgrađenih objekata. Fizičku deobu suvlasničkih stvari izvršili su ugovorom o regulisanju međusobnih prava i obaveza od 10.05.2010. godine na način da je tužilac postao isključivi vlasnik i držalac objekata – zgrade A2 u izgradnji i tavanskih prostora u objektima – zgradama B1 i A2 postojećim na katastraskoj parceli .../..., što je utvrđeno i pravnosnažnom sudskom odlukom od 04.02.2014. godine. Stoga je prvostepeni sud na osnovu člana 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 2. stav 1. tačke 22. i 30. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 47/03 ... 39/09), važećeg u vreme dobijanja odobrenja za gradnju i identičnih odredbi kasnije važećeg Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 72/09 sa izmenama i dopunama) utvrdio pravo suvlasništva tužioca na nepokretnostima koje su sada u vlasništvu tužene.

Drugostepeni sud je zauzeo drugačije pravno stanovište. Naveo je da je tužena pravo svojine na spornim nepokretnostima stekla na originarni način, pravnosnažnošću rešenja o dosuđenju donetog u izvršnom postupku nakon sprovedene javne prodaje čime je tužiocu prestalo pravo svojine u smislu člana 45 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Takođe je smatrao da nije od uticaja na pravo svojine tužene činjenica da u vreme dosuđenja tužilac nije bio izvršni dužnik već treće lice jer tužilac nije pokrenuo postupak za utvrđenje nedopustivosti izvršenja na predmetnim nepokretnostima. Pošto je utvrdio da je tužena stekla pravo svojine odlukom državnog organa drugostepeni sud je odbio zahtev tužioca za utvrđenje prava susvojine na istim nepokretnostima jer smatra da su za to ispunjeni uslovi iz članova 20. i 45. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca za utvrđenje prava susvojine na nepokretnostima koje su tuženoj dodeljene u izvršnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužena pravo svojine na nepokretnostima koje su predmet tužbenog zahteva stekla po odredbama člana 129, 130. i 131. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/2011 sa svim izmenama i dopunama), važećeg u vreme sprovođenja izvršenja, odnosno da je tužena pravo svojine na predmetnim nepokretnostima stekla odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim zakonom u smislu člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Time tužena ne izvodi svoje pravo iz prava ranijih vlasnika nego iz odluke državnog organa, izvršnog suda zbog čega se ne radi o derivativnom već originarnom načinu sticanja prava svojine. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužena ne može izgubiti svoje pravo svojine na nepokretnostima koje su predmet ove parnice jer ga je stekla u zakonitom postupku izvršenja.

Neosnovano se u reviziji ukazuje na značaj činjenice da je tužilac pravnim poslom stekao pravo svojine koje je potvrđeno i pravnosnažnom sudskom odlukom iz 2014. godine, s obzirom da je tužena pravo svojine stekla na orginarni način, odlukom izvršnog suda, zbog čega njeno pravo svojine ne zavisi od prava svojine prethodnika, a time ni tužioca.

Tužilac kao lice koje pretenduje na pravo svojine nije pokrenuo parnični postupak radi utvrđenja nedopuštenosti izvršenja na predmetnim nepokretnostima. Takvo pravo je tužilac, kao treće lice u izvršnom postupku bio ovlašćen da traži odnosno da podnese tužbu sudu sa takvim zahtevom bez obzira da li ga je na to uputio izvršni sud ili propustio da to uradi. Ovo stoga što odredba člana 50. ZIO propisuje ovlašćenje, a ne i obavezu suda da u izvršnom postupku donese rešenje o uputu trećeg lica na parnicu radi proglašenja da je izvršenje na određenim nepokretnostima nedopušteno. Tom i ostalim odredbama ZIO, kao ni odredbama ZPP nije ograničeno pravo trećeg lica na podnošenje ove tužbe kao izlučne tužbe samo na osnovu uputa izvršnog suda. Treće lice je ovlašćeno da tužbu za nedopustivost izvršenja podnese bez obzira na to da li ga je sud uputio na parnicu ili propustio da to uradi obzirom da se takvom tužbom štiti pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, koje je zaštićeno i članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stoga su navodi revidenta da bez uputa izvršnog suda nije mogao pokrenuti parnicu radi utvrđenja da je izvršenje u kojem je tuženoj dodeljena sporna nepokretnost nedopušteno neosnovani.

Sporenje revidenta da mu je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo na neometano uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustav Republike Srbije i članom 1. Protokola 1, Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda je neosnovano. Ovo stoga što je ograničenje prava na imovinu radi potrebe vođenja izvršnog postupka zakonom dozvoljeno, pa je lišavanje tužioca imovine u konkretnom slučaju imalo legitimni cilj, naplatu potraživanja poverioca u izvršnom postupku, a propust tužioca da pokrene parnicu radi utvrđenja da je izvršenje određeno na stvarima koje su se nalazile kod njega nedopušteno, takođe, ukazuje da nije došlo do povrede prava na imovinu tužioca na koju se neosnovano revizijom ukazuje.

Iz iznetih razloga na nosnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić