Predmet spora je zahtev tužilje za naknadu materijalne štete prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema stavu 3. te odredbe, odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Redovni sudovi u sporovima za naknadu imovinske štete, nastale zbog potpunog ili delimičnog neizmirenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizmirena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, slede pravne stavove izražene u odlukama Evropskog suda za ljudska prava i odlukama Ustavnog suda. Primenom stavova tih sudova uspostavljena je odgovornost Republike Srbije za obaveze privrednih društava koja ne uživaju dovoljnu institucionalnu i operativnu nezavisnost od države, i to bez utvrđivanja uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nastale štete. Taj stav sadržan je i u Zaključku Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, donetog u postupku rešavanja spornog pravnog pitanja SPP 6/2016, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Uzročno-posledična veza između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nastale imovinske štete nužno se mora utvrđivati u slučaju kada nenaplaćeno potraživanje ne potiče iz radnog odnosa, kao i u slučajevima kada to potraživanje postoji prema izvršnim, odnosno stečajnim dužnicima - pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala (dopuna Zaključka Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, usvojena na sednici Građanskog odeljenja tog suda od 27.09.2019. godine).

U konkretnom slučaju, tužiljino potraživanje potiče iz radnog odnosa sa stečajnim dužnikom „Beobanka“ ad Beograd, u visini dela koji je ostao nenaplaćen u stečajnom postupku, a pravnosnažnim rešenjem utvrđeno je da je tužilji u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Stečajni dužnik je privredni subjekt koji je u vreme nastanka tužiljinog potraživanja poslovao sa državnim kapitalom - odlukom Agencije SRJ za osiguranje depozita br. 33-2001 od 05.07.2001. godine, donetom u postupku sankcije „Beobanke“ ad Beograd, sve do tada emitovane akcije tog privrednog društva oglašene su nevažećim, čime su prestala sva prava akcionara, a Agencija za osiguranje depozita na dan otvaranja stečaja postala je njihov vlasnik.

U stečajnom postupku tužilji je priznato novčano potraživanje samo u visini glavnog duga, bez obračunate i pripisane zatezne kamate. Zato su za dozvoljenost posebne revizije tužene irelevantni navodi da nije utvrđena struktura tužiljinog potraživanja, odnosno da li je u isto uračunata i zatezna kamata i po kojoj metodi je obračunata.

Iz navedenih razloga, s`obzirom da u ovom sporu nema pravnih pitanja od opšteg interasa ili u interesu ravnopravnosti građana, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Prema odredbi člana 479. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda u postupku u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena, zbog čega je, na osnovu člana 413. tog zakona, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković