U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Damir Perić advokat u ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi naknade za eksproprisano zemljište, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 322/19 od 27.03.2019. godine, u sednici veća održanoj 29.01.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 322/19 od 27.03.2019. godine.
ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 1356/17 od 07.11.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijeni su prigovori apsolutne i stvarne nenadležnosti suda; stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev; stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji isplati iznos od 12.604.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.11.2018. godine do isplate, na ime nakade za 1200/10099 dela eksproprisanih parcela broj .../..., .../... i .../.... KO ..., upisanih u list nepokretnosti broj ... KO ...; stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da izvrši upis javne svojine Grada Novog Sada na nepokretnosti iz stava trećeg izreke; stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 422.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate; stavom šestim izreke odbijen je zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka od presuđenja do izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 322/19 od 27.03.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena, delimično odbijena i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu preko iznosa od 12.503.021,00 dinara do iznosa od 12.604.800,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom dosuđenom na ovaj iznos, dok je prvostepena presuda u preostalom nepreinačenom delu potvrđena; stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom, suprotno neosnovanim revizijskim navodima, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čana 374. stava 1. ZPP. Revizijske navode kojima se ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje ovaj sud nije razmatrao jer, prema članu 407. stavu 2. ZPP, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kojem su zasnovane nižestepene presude, parcele broj .../..., .../... i .../..., gradsko građevinsko zemljište po vrsti, upisane u list nepokretnosti broj ... KO ... su u susvojini tužilje u 1200/10099 delova. Navedene parcele tužilja je kupila 1995. godine od BB kao poljoprivredno zemljište na kojem nije postojao put. Ugovor o kupoprodaji navedenih nepokretnosti tužilja i BB zaključili su 05.08.1997. godine i overili u Opštinskom sudu u Novom Sadu. Tužilja je prvih 6 -7 godina predmetne parcele koristila kao auto-plac, a nakon toga kao baštu. Ljudi koji su kupovali parcele u okolini tužiljinih parcela počeli su da za prilaz svojim parcelama koriste parcele tužilje koje su vremenom asfaltirane bez tužiljinog pitanja i odobrenja.

Generalnim urbanističkim planom Novog Sada do 2005. godine prostor na kome se nalaze predmetne parcele se nalazi van granica građevinskog područja, da bi Odlukom o izmenama i dopunama generalnog urbanističkog plana Novog Sada do 2005. godine („Sl. list Grada Novog Sada 15/94) bilo prošireno građevinsko područje grada i na prostor na kome se nalaze predmetne parcele, a Planom detaljne regulacije Adice u Novom Sadu od 17.12.2007. godine predmetne parcele su označene kao javno građevinsko zemljište. Poslednjim Planom detaljne regulacije Adice u Novom Sadu iz 2008. godine za predmetne parcele zadržana je namena – planirana javna saobraćajnica.

Predmetne parcele su privedene urbanističkoj nameni i u prirodi predstavljaju deo ulica Suvoborske, Novosadskog puta i Marije Bursać u Novom Sadu i čine deo saobraćajne mreže Novog Sada, Adica i Veternika. Ulica je asfaltirana i infrastrukturno je opremljena uličnim, elektroenergetskim i gasnim instalacijama i mrežom elektronskih komunikacija, a koristi se kao javna površina – put.

Tržišna vrednost predmetnih parcela na dan 30.09.2017. godine, kao i na dan presuđenja, je 88,00 evra/m2.

Prema stanovištu nižestepenih sudova u situaciji kada je zemljište faktički privedeno nameni, te nije moguć njegov povraćaj u državinu tužilje, kao prethodnog suvlasnika, niti je moguće da tužilja ostvari naknadu u upravnom postupku jer formalne eksproprijacije nije bilo, jedina mogućnost pravne zaštite postoji kroz institut faktičke eksproprijacije. Vrednost predmetnih parcela utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je izrađen primenom komparativne metode. Prvostepeni sud je odredio vrednost naknade u dinarima prema kursu na dan izrade nalaza i mišljenja veštaka, umesto prema kursu na dan presuđenja, zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu.

Neosnovano se u reviziji tuženog ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno uz obrazloženje da sporne parcele broj .../..., .../... i .../..., koje su sada ulica, nisu privedene nameni – saobraćajnici jer ne predstavljaju put u smislu Zakona o javnim putevima.

U članu 1. stavu 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelom međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Članom 58. Ustava Republike Srbije između ostalog propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom u zakonu, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3).

Iz navedene ustavne odredbe proizlazi da dozvoljeno oduzimanje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne.

Izdvajanjem objekta od javnog interesa na zemljištu nekog lica vrši se oduzimanje prava svojine bez obzira što pravo svojine tog lica nije formalno oduzeto. U takvoj situaciji radi se o faktičkoj eksproprijaciji koja nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni ili drugi objekti u javnom interesu iako ne postoje rešenja o oduzimanju zemljišta. U konkretnom slučaju na parcelama broj .../..., .../... i .../... je izgrađena ulica kao javni put u naselju koji povezuje delove naselja. Zbog toga se navedene parcele ne mogu više smatrati privatnim putem, jer se radi o ulici koja je po članu 10. stavu 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 88/11 i 105/14) dobro u opštoj upotrebi i u svojini je jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze (stav 7).

Prema poslednjem Planu detaljne regulacije Adice u Novom Sadu iz 2008. godine za predmetne parcele broj .../..., .../... i .../... zadržana je namena – planirana javna saobraćajnica.

Kada zemljište planskim aktom jedinice lokalne samouprave bude određeno za ulicu od tog momenta po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini, u ovom slučaju u javnoj svojini tuženog Grada Novog Sada. Zbog toga jedinica lokalne samouprave ima obavezu da zemljište koje je postalo sredstvo javne svojine ekspropriše ranijem vlasniku, to jest da ga izuzme iz poseda ranijeg vlasnika i da za to plati odgovarajuću naknadu. U situaciji kada je zemljište kao u ovom slučaju privedeno nameni u skladu sa planskim aktom i po sili zakona postalo javna svojina tuženog, tužilja kao suvlasnik zemljišta ne može trpeti štetne posledice što nadležni organ tuženog nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o izuzimanju zemljišta iz poseda koje bi bilo osnov za isplatu naknade za izuzeto zemljište.

Osim navedenog, iz prakse primene Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti svojine, Evropski sud za ljudska prava u velikom broju odluka izražava stav da se kod eksproprijacije mora postići ravnoteža između zahteva opšteg interesa i prava pojedinca na mirno uživanje svog vlasništva pri čemu odsustvo naknade za ekspropisanu imovinu u iznosu koji nije u skladu sa vrednošću nepokretnosti redovno predstavlja nesrazmerno mešanje države koja se ne može opravdati na osnovu protokola broj 1. Takođe, ako se pojedincu za oduzetu nepokretnost ne plati nikakva naknada povreda prava na uživanje imovine je još drastičnija. Evropski sud upotrebljava termin „faktička eksproprijacija“ smatrajući da povreda prava na mirno uživanje imovine postoji sve do onog momenta kada dođe do uspostavljanja ravnoteže interesa, a to će u datoj situaciji biti tek kada se vlasnik adekvatno obešteti.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stava 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer nije uspeo u tom postupku.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić