Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8 ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je protiv pravnosnažne presude o dosudama naknada tužiocima, revizija dozvoljena u odnosu na prvotužioca AA, a nije dozvoljena u odnosu na drugo i treće tužioce BB i VV.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o isplati naknada za zemljište koje je iz privatne svojine (susvojine tužilaca), postalo dobro u javnoj svojini tuženog Grada (ulica), prema tržišnoj vrednosti zemljišta, u iznosima određenim prema suvlasničim udelima. U ovoj parnici, tužioci su obični suparničari, u pogledu vrednosti predmeta spora njihovi zahtevi se ne sabiraju, a za ocenu o dozvoljenosti revizije merodavna je vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na svakog tužioca ponaosob.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na prvotužioca iznosi 14.055.285,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe 10.12.2018. godine predstavlja dinarsku protivrednost 118.808,82 eura, pa je revizija u tom delu dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u navedenom delu dozvoljenog revizijskog pobijanja, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...87/18), i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pri donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije u odnosu na ocenu dokaza, uz pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8 ZPP, osporava se u suštini utvrđeno činjenično stanje. Osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u reviziji, ne predstavlja dozvoljeni razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti, nasuprot propisanog u članu 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su suvlasnici katastarske parcele br .../... upisane u l.n. ... k.o. ..., sa udelima AA u 58/60, BB i VV u po 1/60, koja je u 98,9% ukupne površine, konkretno u površini 2454m2, ušla u sastav ... ulice u ..., bez sprovedenog postupka eksproprijacije i date naknade za trajno oduzetu imovinu, izgradnjom ulice. Planom detaljne regulacije Adica u Novom Sadu parcela je predviđena za saobraćajnicu. Toj nameni je i privedena u navedenoj površini. Saobraćajna površina je izgrađena od asfaltnog zastora, koristi se za javni saobraćaj. Ulica je infrastrukturno kompletno opremljena, dobila je naziv i kućne brojeve, a asfaltiranu saobraćajnicu u ulici koristi neograničeni broj lica. U prisustvu ovih činjenica, u pitanje nije dovodeno postojanje javnog interesa. Za zemljište koje je iz privatne svojine tužilaca postalo dobro u javnoj svojini, utvrđena je tržišna vrednost. Prema ukupnoj tržišnoj vrednosti 14.539.950,00 dinara i suvlasničkim udelima, određena je visina novčane naknade svakom od tužilaca.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužioca za isplatu novčane naknade za faktičku eksproprijaciju. U situaciji kada je zemljište privedeno nameni, izgradnjom ulice, te nije moguć njegov povraćaj, niti ostvarenje naknade u upravnom postupku jer formalne eksproprijacije nije bilo, jedina mogućnost pravne zaštite postoji kroz institut faktičke eksproprijacije, odnosno dosude novčane naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta. Neispunjena obaveza jedinice lokalne samouprave da zemljište ekspropriše ranijem vlasniku odnosno izuzme iz poseda i za to plati odgovarajuću naknadu, ne može se štetno odraziti na tužioca i njegova prava. Predmetno zemljište je faktički privedeno nameni predviđenoj planskim aktom, s obzirom da se koristi kao ulica- javni put u gradskom naselju, pa je za tuženog nastala obaveza, o kojoj je pravilno odlučeno.

Neosnovano se u reviziji tuženog ističe da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Od trenutka kada zemljište bude planskim aktom jedinice lokalne samouprave određeno za ulicu, ono po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini. U ovom slučaju, u javnoj svojini tuženog Grada Novog Sada, shodno članu 10. stav 2. i stav 7. Zakona o javnoj svojini („Sl. glasnik RS“ br. 72/11), jer su ulice javno dobro u opštoj upotrebi i u svojini su jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

U članu 58. Ustava Republike Srbije, u stavu 1. zajemčeno je mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. U stavu 2. propisano je da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. U članu 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u stavu 1. propisano je pravo vlasnika da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica, propisuje stav 2. navedenog člana.

Faktičko zauzimanje parcele radi izgradnje ulice predstavlja pravni osnov za ostvarivanje prava na novčanu naknadu u visini koja ne može biti niža od tržišne, isto kao i da je sproveden postupak eksproprijacije, odnosno izuzimanja zemljišta iz poseda, koji je u ovom slučaju izostao propustom nadležnog organa tuženog. Navedeno sledi iz citirane odredbe člana 58. stav 2. Ustava RS i prakse u primeni člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, zasnovane na stavu Evropskog suda za ljudska prava da se kod svakog oduzimanja imovine u javnom interesu mora postići ravnoteža između zahteva opšteg interesa i prava pojedinca na mirno uživanje svog vlasništa, da odsustvo naknade ili neodgovarajuća naknada kod eksproprijacije redovno predstavlja nesrazmerno mešanje države. Isto se odnosi i na situacuju faktičke eksproprijacije. Stav je da ako se pojedincu za oduzetu nepokretnost ne plati nikakva naknada, povreda prava na mirno uživanje imovine postoji sve do onog momenta kada dođe do uspostavljanja ravnoteže interesa, a to će u datoj situaciji biti tek kada se vlasnik adekvatno obešteti. Sve do tada stanje se podvodi pod termin „faktička eksproprijacija“.

Pravo na naknadu za faktički eksproprisanu nepokretnost ne zastareva. Pravo se ostvaruje u punom obimu, u situaciji da u sudskom postupku nije dokazano da je vlasnik pri prodaji okolnih parcela u cenu prodatog uračunao vrednost sada spornog zemljišta. Izričita ili prećutana saglasnost za korišćenje nekog zemljišta za prolaz ne smatra se prodajom stvari ili prava. Naknada se određuje u visini tržišne vrednosti, na teret obveznika plaćanja koji u provedenom postupku nije dokazao da je svojim ulaganjima doprineo uvećanju vrednosti zemljišta i za koji konkretno iznos, po čijem izdvajanju bi u tom slučaju naknada bila umanjena.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da značaj ne uživa revizijom pomenuto pitanje u kojim je godinama formirana ulica, kao ni iznete primedbe na vrednost zemljišta, pri tom utvrđenu na osnovu činjenice koja je učinjena nespornom u postupku pred prvostepenim sudom, bez ovlašćenja drugostepenog suda da tako utvrđenu činjenicu drugačije ceni. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava. Pobijana odluka je zasnovana na odgovarajućim pravnim razlozima. Revizijom izneto tiče se činjenica. To nisu razlozi koji se razmatraju u revizijskom postupku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Tužba radi isplate podneta je 10.12.2018. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela za tužioce BB i VV iznosi po 242.332,50 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe koji je iznosio 118,3017 dinara za jedan evro, predstavlja dinarsku protivvrednost 2.048,43 evra. Pošto vrednost predmeta spora pobijanog dela za ove tužioce ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tuženog u tom delu nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 413. ZPP, odlučio je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić