Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužilje – protivtužene D.P. iz B., čiji je punomoćnik S.S., advokat iz B., protiv tuženih – protivtužilaca Z.Đ., B.Đ. i LJ.Đ., svih iz B., kao pravnih sledbenika pok. V.Đ. biv.iz B. i tužene – protivtužilje M.K. iz B., koje sve zastupa T.H.L., advokat iz B., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje – protivtužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda Beogradu Gž 2964/15 od 01.07.2015. godine, u sednici održanoj 18.02.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje – protivtužene D.P. izjavljena protiv presude Apelacionog suda Beogradu Gž 2964/15 od 01.07.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 5299/12 od 14.03.2014. godine stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja – protivtužena D.P. tražila da se utvrdi da ima pravo susvojine u ½ dela na ostavinskoj imovini koju sačinjava nepokretnost - stan u B. i vikend kuća koji su bliže opisani u izreci presude, kao i na novčanim sredstvima na deviznoj štednoj knjižici kod B.b. DD S.b. u B., na osnovu njenog doprinosa u braku sa sada pok. M.P. biv.iz B., te da ova imovina ne ulazi u zaostavštinu sada pok. M.P. biv.iz B., preminulog … godine u B., što su tužene – protivtužilje dužne priznati i trpeti; stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje – protivtužene kojim je tražila da se utvrdi da su tužene – protivtužilje V.Đ. i M.K. dužne da trpe da se tužilja – protivtužena D.P. na osnovu ove presude uknjiži u javnim knjigama kao suvlasnik sa 7/12 dela nepokretnosti i to stana u B. i vikend kuće, bliže opisanih u izreci presude; stavom trećim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilja V.Đ. i M.K. kojim su tražile da se utvrde da imaju pravo susvojine svaka sa po ½ idealnih delova kuće bliže opisane u izreci presude, te da ova nepokretnost ne predstavlja zaostavštinu pok. M.P. biv.iz B., što je tužilja – protivtužena D.P. dužna da prizna i trpi, kao i da tužene – protivtužilje V.Đ. i M. K. mogu na osnovu ove presude da upišu svoje pravo susvojine na po ½ dela kuće kada se za to steknu propisani uslovi; stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 5299/12 od 24.04.2015. godine ispravljena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 5299/12 od 14.03.2015. godine tako da u stavu drugom izreke presude u drugom redu umesto „tužene – protivtužilje Đ.V. iz B.“ treba da stoji „tuženi – protivtužioci Đ.Z., Đ.B. i Đ.LJ., svi iz B., kao pravni sledbenici pokojne Đ.V.“, te u stavu 3. izreke presude u prvom i drugom redu umesto „tužena – protivtužilja Đ.V. iz B.“ treba da stoji „tuženih – protivtužilaca Đ.Z., Đ.B. i Đ.LJ., svi iz B., kao pravnih sledbenika pokojne Đ.V.“.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2964/15 od 01.07.2015. godine stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje – protivtužene i tuženih – protivtužilaca, pa je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 5299/12 od 14.03.2014. godine, ispravljena rešenjem od 24.04.2015. godine, u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke; stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje – protivtužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja – protivtužena D.P. je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog Zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje – protivtužene nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 31.03.2003. godine sa zahtevom za utvrđenje prava susvojine po osnovu bračne tekovine. Tužilja u tužbi, kao ni tokom prvostepenog postupka nije označila vrednost predmeta spora, niti je vrednost predmeta spora mogla da se utvrdi na osnovu određene ili plaćene sudske takse. Protivtužba, sa zahtevom za utvrđenje prava svojine, podneta je 10.04.2006. godine i u protivtužbi označena je vrednost predmeta spora od 501.000,00 dinara.

U konkretnom slučaju, reč je o imovinskopravnom sporu u kojem tužbeni i protivtužbeni zahtev čine neodvojivu celinu, imajući u vidu da se u odnosu na jednu od nepokretnosti traži utvrđenje prava susvojine i po tužbi i po protivtužbi, tako da se vrednost spora procenjuje po ukupnoj vrednosti pobijenog dela. Vrednost predmeta spora u ovoj parnici je 5.781,88 evra, što je dinarska protivvrednost 501.000,00 dinara prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja protivtužbe 10.04.2006. godine.

Obzirom da vrednost predmeta spora ne prelazi zakonom propisan limit za izjavljivanje revizije od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednost po srednjem kursu Narodne banke Srbije, to znači da revizija tužilje – protivtužene nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.