Presudom Višeg suda u Šapcu Gžrr1 491/2021 od 07.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu trošokva žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju pravnog dejstva odluke Ustavnog suda na postupke izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa. Navodi revizije kojima se osporava visina štete, u koju je uračunata i zakonska zatezna kamata obračunata konformnom metodom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda opravdava odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, u svetlu pravnog shvatanja o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa utvrđenog na sednici Građanskog odeljenja ovog suda od 02.04.2013. godine (obrazloženje verifikovano 18.04.2013. godine), čija je primena u ovom slučaju moguća po analogiji (stečaj je po svojoj prirodi, institut kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika). Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St br. 60/2018 od 13.03.2018.godine usvojen prigovor radi ubrzanja postupka i utvrđeno da je tužiocu u postupku stečaja nad HK Viskoza ad Celovlakno doo Loznica, koji se vodi pred Privrednim sudom u Valjevu St 41/2010, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je naloženo stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve mere i radnje potrebne radi unovčenja imovine stečajnog dužnika i da o preduzetim merama obavesti predsednika suda u roku od 30 dana. Zaključkom o listi potraživanja Trgovinskog suda u Valjevu St 7/09 od 28.09.2009. godine, u trećem isplatnom redu pod rednim brojem 95 utvrđeno je potraživanje tužioca u iznosu od 570.080,00 dinara. Iz izveštaja Privrednog suda u Valjevu St 41/10 od 29.04.2021. godine, utvrđeno je da je potraživanje tužioca neizmenjeno u iznosu od 570.080,00 dinara od čega je glavni dug 226.168,00 dinara, a kamata obračunata komfornom metodom 343.912,00 dinara. Tužilac u stečajnom postupku nije naplatio svoje potraživanje. Zatezna kamata do dana otvaranja postupka stečaja, obračunata na glavni dug primenom prostog interesnog računa iznosi 217.256,00 dinara, a ukupno novčano potraživanje tužioca nakon takvog obračuna zatezne kamate iznosi 443.424,00 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su o pravu tužioca na naknadu materijalne štete, prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku i odgovornosti tužene za tako nastalu štetu odlučili pravilnom primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Tužena odgovara za štetu kada tužilac, bivši zaposleni kod stečajnog dužnika - privrednog društva sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice nije naplatio svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, a pravnosnažnim rešenjem je utvrđeno da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Navodi revizije da stečajni postupak nije okončan i da će tužilac svoje novčano potraživanje namiriti u tom postupku, nisu od uticaja na pravilnost odluke u ovom sporu. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilac je stekao pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku, bez obzira na to što stečajni postupak još uvek nije okončan. Isplatom naknade štete, tužena stupa u stečajni postupak na mesto tužioca, i u tom postupku može naplatiti svoje potraživanje u visini isplaćene naknade materijalne štete.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri određivanju visine štete.

Zaključkom stečajnog suda St 7/09 od 28.09.2009. godine tužiocu je priznato potraživanje u određenom novčanom iznosu u koji je uračunata i pripisana glavnici zakonska zatezna kamata, obračunata do dana otvaranja stečajnog postupka. Obračun zakonske zatezne kamate izvršen je primenom odredbe člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ" broj 9/01), važećeg u vreme donošenja označenog zaključka. Tom odredbom bilo je propisano da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako da se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz člana 2. tačka 1. tog zakona, primenom konformne metode.

Odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 73 od 27.07.2012. godine, utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01) u delu koji glasi: „primenom konformne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon objavljivanja ove odluke, u stečajnom postupku je primenom proporcionalne metode (prost interesni račun) obračunata zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga stečajnog dužnika i utvrđena njena visina u iznosu od 217.256,00 dinara.

Prvostepeni sud je dosudio tužiocu naknadu štete u iznosu utvrđenom zaključkom stečajnog suda od 28.09.2009. godine. Po stanovištu tog suda, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 60. Zakona o Ustavnom sudu, označena odluka Ustavnog suda ne može se primenjivati retroaktivno - na odnose koji su nastali i pravnosnažno rešeni pre dana njenog objavljivanja, a u konkretnom slučaju protekao je i rok propisan članom 61. tog zakona (za izmenu konačnog i pravnosnažnog pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog propisa).

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene, ali u obrazloženju donete presude nije posebno cenio njene navode da je potraživanje tužioca, priznato zaključkom stečajnog suda od 28.09.2009. godine, bilo nužno korigovati u delu obračunate zakonske zatezne kamate u skladu sa odlukom Ustavnog suda (preračunati je primenom prostog interesnog računa) i članom 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Izloženo pravno stanovište prvostepenog suda, čiju ispravnost drugostepeni sud nije cenio kada je odlučivao o žalbi tužene, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda nije pravilno.

Odredbom člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata, donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se. U konkretnom slučaju, Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom neustavne odredbe o načinu obračuna zatezne kamate primenom konformne metode.

Obračun kamate konformnom metodom praktično predstavlja obračun kamate na kamatu. To je suprotno načelu zabrane anatocizma, sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i suštini zakonske zatezne kamate koja se od pretpostavljene štete pretvara u novčanu kaznu, čija visina znatno premašuje pretrepljenu stvarnu štetu, što nije dozvoljeno.

Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana zakonom za ceo period u kome se kamata obračunava. U situaciji kada je glavnici pripisana zatezna kamata, obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je po službenoj dužnosti izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu primenom metode prostog interesnog računa.

U konkretnom slučaju to je i učinjeno u postupku stečaja i novim obračunom utvrđena ukupna visina tužiočevog potraživanja od 443.424,00 dinara - glavni dug od 226.168,00 dinara i zatezna kamata od 217.256,00 dinara.

Imajući izloženo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je delimično usvojio reviziju tužene i preinačio presude nižestepenih sudova, tako što je odbio zahtev za iznos od 126.656,00 dinara - razliku između zatezne kamate obračunate do dana otvaranja stečajnog postupka primenom konformne metode i zatezne kamate obračunate do istog dana primenom metode prostog interesnog računa i pripisane glavnici, te primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

U preostalom delu revizija tužene nije osnovana, zbog čega je u smislu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Odluka o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. i 2. ZPP u vezi sa članom 153. stav 2. istog zakona, imajući u vidu delimičan uspeh tužene u postupku po ovom vanrednom pravnom leku.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić