Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačujućem delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i u pogledu odluke o troškovima postupka, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju, tuženi predlaže da se revizija odbije, troškove je opredeljeno tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 13.04.2005. godine zaključen je ugovor o dugoročnom kreditu između Nacionalne banke ..., pravnog prethodnika tužioca i DOO „VV“, kao dužnika i BB i GG, kao garanta, koji je odobren u iznosu od 123.060,00 evra u dinarskoj protivvrednosti sa rokom otplate do 31.05.2013. godine sa ugovorenom kamatom po stopi – šestomesečni Euribor plus 6 % godišnje. Tuženi je 21.04.2005. godine, potpisao ovlašćenje banci za popunu menice na osnovu ugovora o dugoročnom kreditu od 13.04.2005. godine, u kome se navodi da je kao obezbeđenje urednog vraćanja odobrenog kredita dužnik obavezan da banci dostavi dve solo blanko menice sa ovlašćenjem za popunu menice. Njime je ovlašćena banka da solo blanko menice može popuniti do iznosa dospelih, a neisplaćenih obaveza dužnika po ugovoru o kreditu od 13.04.2005. godine sa svim kamatama i troškovima naknadama i provizijama koje proizilaze iz ugovora do potpunog namirenja dospelih obaveza po odobrenom kreditu dužnika. Banka je ovlašćena da blanko menicu može popuniti „bez troškova“, odnosno „bez protesta“, a tuženi se kao menični dužnik obavezao da meničnu svotu plati banci, ili licu na koje bi eventualno prenela blanko menicu sa svih ili bilo kog računa kod banke. Aneksom 1. ugovora o dugoročnom kreditu od 31.05.2007. godine u članu 1. konstatovano je da se menjaju odredbe osnovnog ugovora i određuje kao konačan rok kredita 31.05.2013. godine, da se kredit otplaćuje u 72 jednaka mesečna anuiteta, pri čemu prvi dospeva 31.05.2007. godine. Zbog neredovnog plaćanja kredita banka je u skladu sa sadržinom ugovora 26.05.2010. godine uputila dopise tuženom i GG kao garantima i D.O.O. „VV“ kao korisniku kredita zbog neispunjenja obaveze korisnika kredita, usled čega je banka donela odluku o proglašenju dospelim celokupnog dugoročnog kredita, ovi dopisi im nisu uručeni, uz naznaku da su stranke (po izjavi sestre) otputovale, a da firma više ne postoji. Preduzeće D.O.O. „VV“ iz ... brisano je iz APR-a sa danom 27.01.2012. godine. Kao garanciju po osnovu ugovora o kreditu, tuženi je tužiocu predao solo blanko menicu broj ... sa klauzulom „bez protesta“ koju je tužilac pupunio 02.02.2015. godine na iznos od 96.637,00 evra sa kamatom šestomesečni Euribor plus 6 % godišnje.

Tužilac je pre pokretanja ove parnice, pred Osnovnim sudom u Novom Sadu protiv ovde tuženog i GG podneo predlog za izvršenje 26.10.2010. godine na osnovu izvršne isprave – hipoteke na nekretninama izvršnih dužnika radi naplate iznosa od 132.060,00 evra sa kamatom šestomesečni euribor plus 6 % godišnje u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu evra koji je važio na dan isplate plus 0,3 % počev od 13.04.2005. godine. Postupajući sud je 29.10.2010. godine doneo rešenje o izvršenju i delimično dozvolio predloženo izvršenje, odredivši izvršenje radi naplate potraživanja u iznosu od 132.060,00 evra i troškova dozvole izvršenja u iznosu od 52.205,00 dinara, upisom u javne knjige, utvrđivanjem vrednosti javnom prodajom nepokretnosti izvršnih dužnika. U preostalom delu koji se odnosi na kamatu predlog je odbijen,protiv koga su izvršni dužnici izjavili prigovor. Isti sud je 23.03.2012. godine doneo rešenje kojim je rešenje o izvršenju ukinuo za iznos preko 63.605,45 evra u dinarskoj protivvrednosti koliko poveriočevo potraživanje na ime glavnice iznosi na dan 26.10.2010. godine. U pogledu prigovora izvršnog poverioca, na deo rešenja koji se odnosi na kamatu, rešenjem prvostepenog suda od 06.04.2012. godine prigovor je odbijen. U izvršnom predmetu je 25.01.2017. godine donet zaključak kojim se obustavlja sprovođenje izvršenja pred Osnovnim sudom u Novom Sadu i određeno je da će se sprovođenje nastaviti od strane javnog izvršitelja. Tužilac u izvršnom postupku do zaključenja glavne rasprave u ovoj parnici nije naplatio svoje potraživanje. Prema analitičkoj kartici dužnika D.O.O. „VV“ za period od 06.06.2007. do 06.04.2009. godine, dužnik nema dugovanja po ugovoru, na dan 31.03.2009. godine budući da su obaveze uredno izmirivane, a za period od 01.01.2009. do 31.12.2011. godine dug po ugovoru na taj dan iznosi 58.810,45 evra na ime glavnice, dok kamata za ovaj period obračunata prema ugovorenim uslovima iznosi 37.826,62 evra.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, održavši na snazi rešenje o izvršenju prvostepenog suda za iznos od 96.637,45 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS za evro koji je važio u vreme isplate na ime glavnice duga, kao i za iznos od 97.500,00 dinara na ime troškova izvršnog postupka, a isto je ukinuo za iznos potraživane kamate na glavnicu duga.

Drugostepeni sud u odluci po žalbi tuženog, preinačuje prvostepenu presudu tako što odbija zahtev tužioca za isplatu iznosa od 37.826,62 evra na ime obračunate kamate, za period od 01.01.2012. godine do 21.01.2015. godine. Prema izraženom stavu drugostepenog suda tužilac u toku postupka nije dokazao visinu svog potraživanja na ime kamate, a iz priložene pismene dokumentacije ne može se utvrditi pravilnost obračuna pripadajuće kamate, iz kojih razloga odbija zahtev tužioca u tom delu.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je navedeno stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i način kako je to utvrđeno ugovorom. U članu 279. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da na dospelu, a neisplaćenu ugovorenu ili zateznu kamatu kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata izuzev kada je to zakonom određeno. Moguća su i odstupanja od pravila zabrane naplaćivanja kamate na kamatu, kao što je to propisano članom 400. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome odredbe prethodnih stavova (o zabrani obračunavanja kamate na kamatu) se ne odnose na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da banka ima pravo da na osnovu člana 400. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima vrši obračun kamate na kamatu. Banka može kada je to predviđeno ugovorom obračunati dospelu ugovornu kamatu do utuženja i zahtevati isplatu zakonske zatezne kamate obračunate na iznos uglavničene kamate, kao i ugovornu kamatu obračunatu na glavni dug ukoliko je ta kamata viša od stope zakonske zatezne kamate.

Tuženi je u konkretnom slučaju menični dužnik koji je u obavezi da isplati menično potraživanje, po osnovu popunjene menice. Menica je apstraktna hartija od vrednosti, što znači da se iz menice ne vidi osnovni pravni posao povodom koga je izdata menica, kao što je to slučaj kod kauzalnih hartija od vrednosti (tovaran list, skladišnice i dr), u kojima je naznačen pravni posao koji je osnov za izdavanje hartije. Inkorporisanost znači da je neko imovinsko pravo kao što je novčano potraživanje ugrađeno u hartiju od vrednosti. Vezanost inkorporisanog prava za postojanje hartije od vrednosti znači da je zakoniti imalac hartije od vrednosti istovremeni titular prava na koje se ono odnosi. Poverilac ima pravo da traži naplatu po menici u kratkom postupku u kome se ne utvrđuje materijalna, već samo formalna istina. Menica je stogo formalna isprava o dugovima i ne dopušta isticanje mnogih prigovora koji su dozvoljeni u redovnom postupku. Formalnost znači da je za postojanje menice potrebno sačiniti pismenu ispravu koja sadrži elemente koji su propisani zakonom. Poslovi u vezi sa hartijom od vrednosti po samom zakonu su formalni pravni poslovi i formalnost se ne ogleda samo u pismenoj formi, već i obaveznom sadržaju koji imaju hartije od vrednosti.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi, u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da banka tužilac, ima pravo da vrši obračun kamate na kamatu i može u smislu člana 400. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima obračunati dospelu ugovornu kamatu do utuženja kao što je to učinjeno u ovom slučaju. Dakle, tužilac ima pravo i da po odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kojima je regulisan ugovor o kreditu, kao i po odredbama Zakona o menici, potražuje pored iznosa nevraćenog kredita i iznos ugovorene kamate za period korišćenja kredita sa danom dospelosti kredita.

Pravilna je i odluka o troškovima prvostepenog postupka doneta u smislu člana 153. stav 1. i 163. stav 2. ZPP, jer tužilac koji je uspeo u ovom sporu nije opredeljeno tražio troškove prvostepenog postupka, a nije opredeljeno zahtevao ni troškove žalbenog postupka.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluku o troškovima revizijskog postupka kao u stavu drugom izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2. i 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP, tako što je tužiocu dosudio troškove za sastav revizije 60.000,00 dinara, za taksu na reviziju 142.235,41 dinara i za taksu na odluku po reviziji 142.235,41 dinar, prema oprdeljenom zahtevu tužioca. Troškovi su odmereni u skladu sa uspehom u sporu i važećom Advokatskom i Taksenom tarifom.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, to je odlučeno u izreci pod tri.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić