Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u ovom sporu revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), s obzirom da vrednost predmeta spora pobijanog dela drugostepene presude prelazi vrednosni limit za izjavljivanje revizije, usled čega nije bilo mesta primeni instituta posebne revizije iz člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Višeg suda u Pančevu Reh 8/18 od 19.04.2018. godine usvojen je zahtev tužioca za sudsku rehabilitaciju i utvrđeno da su ništave presuda Vojnog suda u Beogradu K 300/69 od 09.10.1969. godine i sve njene pravne posledice, pa se tužilac smatra neosuđivanim licem. Navedenom presudom tužilac je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine zbog krivičnog dela odbijanje prijema i upotrebe oružja, jer je 1969. godine odbio da primi oružje na vojnoj vežbi kojoj se odazvao, iz razloga što je pripadnik hrišćanske verske zajednice „Jehovini svedoci“ i vera mu ne dozvoljava da nosi oružje. Tužilac je bio na izdržavanju kazne zatvora u KPZ Požarevac – Zabela u periodu od 23.02.1970. godine do 01.11.1972. godine, kada je pušten na uslovni otpust. Ukupno je bio lišen slobode 982 dana. Ranije nije bio osuđivan. Pre odlaska na izdržavanje kazne tužilac je bio u stalnom radnom odnosu u Hemijskoj industriji „Azotara“ Pančevo, kao ... radnik, a radni odnos mu je prestao zbog osude na zatvorsku kaznu. U vreme lišenja slobode imao je 37 godina, bio je oženjen i otac dvoje maloletne dece iz prethodnog braka. Živeo je u maloj sredini, pa mu je sve to teško palo jer je bio odvojen od porodice, a nakon izlaska iz zatvora nije mogao da se ponovo zaposli već se bavio zemljoradnjom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, polazeći od odredaba člana 7. tačka 1 i člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, kao i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, našao da je tužbeni zahtev tužioca u pogledu naknade nematerijalne štete delimično osnovan, i po tom osnovu tužiocu dosudio iznos od 9.820.000,00 dinara, dok je za iznos od 6.965.000,00 dinara (razlika do traženog iznosa od 16.785.000,00 dinara), zahtev tužioca odbio kao neosnovan. Pri tome je sud imao u vidu sve okolnosti naznačenog slučaja, a posebno značaj povređenog dobra i cilj kome služi naknada koja se dosuđuje.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu osnova odgovornosti tužene za naknadu nematerijalne štete, nalazeći da tužiocu po ovom osnovu pripada pravična novčana naknada od 4.000.000.00 dinara, pa je potvrdio prvostepenu presudu za navedeni novčani iznos. Po stanovištu tog suda, prema okolnostima slučaja prvostepeni sud je previsoko dosudio naknadu tužiocu preko ovog iznosa, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za iznos od još 5.820.000,00 dinara i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu do ukupno traženog iznosa od 16.785.000,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana drugostepena presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Ceneći okolnosti konkretnog slučaja, dužinu perioda u kome je tužilac bio lišen slobode, vrstu i težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, duševne patnje koje je zbog lišenja slobode trpeo, a imajući u vidu porodičnu situaciju tužioca, činjenicu da je ostao bez posla zbog osude, reakciju njegovog okruženja nakon izlaska iz zatvora, nemogućnost zaposlenja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je dosuđeni iznos naknade nemetarijalne štete od 4.000.000,00 dinara adekvatan značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi i da pretstavlja pravičnu novčanu satisfakciju tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode.

Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada,a i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Imajući u vidu kriterijume za određivanje visine pravične naknade, pravilna je ocena drugostepenog suda da je preko dosuđenih 4.000.000,00 dinara tužbeni zahtev neosnovan jer je previsoko postavljen, pa je pobijana drugostepena presuda pravilna i zakonita u delu kojim je odlučeno o žalbama stranaka izjavljenim protiv prvostepene presude o novčanoj naknadi do traženih 16.785.000,00 dinara.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava pozivanjem na pravnosnažne sudske odluke donete u drugim sporovima za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovane osude, s obzirom da se o visini naknade odlučuje u svakom konkretnom slučaju na osnovu utvrđenih činjenica koje su relevantne za pravilnu primenu člana 200. ZOO, pa zato te presude nisu od značaja za drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Odluka drugostepenog suda o parničnim troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka doneta je pravilnom primenom članova 153. stav 1. i 2, 154, 165. stav 1. i 2. ZPP.

S obzirom na navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić