Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Republički fond za zdravstveno osiguranje je sa tuženom Opštom bolnicom zaključio ugovor o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite iz obaveznog osiguranja za 2013. godinu kod tužioca zaveden kao ugovor broj .../... od 19.02.2013. godine, a kod tužene ugovor broj ...-... od 20.02.2013. godine. Članom 16. tog ugovora propisano je da se naknada utvrđuje prema predračunu za 2013. godinu i to naknada za plate u iznosu od 974.744.000,00 dinara, a za prevoz u iznosu od 32.655.000,00 dinara. Odredbom člana 17. uređena je obaveza tužene da ugovorenu naknadu koristi namenski, prema naknadama iz člana 16. ovog ugovora. Odredbom člana 22. ugovora propisano je da tužilac odnosno tužiočeva filijala, vrši kontrolu pravilnosti izvršenja obaveza iz ugovora, između ostalog i namenskog korišćenja finansijskih sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa zakonom i opštim aktom koji uređuju kontrolu, pa ako se u postupku kontrole utvrde nepravilnosti u pogledu nenamenskog trošenja sredstava suprotno odredbama ovog ugovora i opštih akata RF, zdravstvenoj ustanovi će se umanjiti ugovorena naknada za iznos utvrđen u postupku kontrole. Između istih ugovarača je 06.09.2013. godine zaključen aneks ugovora o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja za 2013. Godinu, kojim je izmenjen član 16. osnovnog ugovora, utoliko što je na ime sredstava za prevoz predviđen iznos od 39.589.000,00 dinara, dok je za plate ostao isti iznos iz osnovnog ugovora. Za 2014. godinu stranke su isto zaključile ugovor o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i aneks tog ugovora. Prema članu 16. Ugovora naknada prema predračunu za plate iznosi 983.173.000,00 dinara, a za troškove prevoza 36.631.000,00 dinara, dok su aneksom ovi iznosi sporazumno izmenjeni tako što je ugovorena naknada za plate smanjena i iznosi 973.462.000,00 dinara, dok je za troškove prevoza naknada povećana i iznosi 38.837.000,00 dinara. Ovlašćena lica tužioca, nadzornici, izvršili su kontrolu namenskog trošenja sredstava kod tužene bolnice i prema zapisniku 05 broj 4502345/14-2 od 20.08.2014. godine tužena bolnica je na ime plata neugovorenih radnika, stimulacija i dodataka na platu nenamenski utrošila ukupno 3.083.316,99 dinara, te još 6.453.936,74 dinara na ime troškova prevoza. Na osnovu ovoga je direktor tužioca 28.04.2015. godine doneo odluku kojom od tužene bolnice traži da izvrši povraćaj sredstava RF za zdravstveno osiguranje u ukupnom iznosu od 9.537.253,73 dinara. Veštačenjem je utvrđeno da je tužena bolnica iz budžeta koji je bio namenjen za plate ugovornim radnicima, na zarade neugovornim radnicima za period januar – mart 2014. godine, isplatila ukupno 3.083.276,99 dinara, te da je deo putnih troškova isplaćen iz budžetskih sredstava zavedenih kao ostali materijalni troškovi i to za ugovorne radnike iznos od 62.747,28 dinara , a za neugovorne radnike iznos od 152.952,13 dinara, sve ukupno 3.298.976,40 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev u celosti, a navodima revizije pravilnost primene materijalnog prava se ne dovodi u sumnju. Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je neosnovan zahtev za vraćanje nenamenski utrošenih sredstava s obzirom da to kao meru stranke nisu ni ugovorile.

Odredbom člana 190. stav 1. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 107/2005, 109/2005, 57/2011, 110/2012 - Odluka US RS, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 - Odluka US RS i 106/2015) je propisano da u vršenju kontrole nadzornik osiguranja može da: 1) naloži da se utvrđene nepravilnosti i nedostaci, odnosno sprovođenje radnji koje su u suprotnosti sa zakonom i zaključenim ugovorom sa davaocem zdravstvenih usluga, otklone u određenom roku; 2) predloži da se privremeno obustavi prenos finansijskih sredstava dok davalac zdravstvenih usluga ne otkloni utvrđene nepravilnosti u izvršenju zaključenog ugovora; 3) predloži da se raskine ugovor sa izabranim lekarom; 4) predloži da se umanji iznos sredstava davaocu zdravstvenih usluga za deo obaveza preuzetih zaključenim ugovorom koje davalac zdravstvenih usluga nije izvršio; 5) predloži da se raskine deo ugovora ili ugovor u celini sa davaocem zdravstvenih usluga; 6) preduzme druge mere u skladu sa zakonom i zaključenim ugovorom.

U konkretnom slučaju tužilac je pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje u kom se ostvaruju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i obezbeđuju sredstva za obavezno zdravstveno osiguranje u skladu sa zakonom, koji u okviru svoje nadležnosti, između ostalog, zaključuje ugovore sa davaocima zdravstvenih usluga i obezbeđuje sredstva za sprovođenje zdravstvene zaštite na osnovu tih ugovora (član 209. i 212. Zakona o zdravstvenom osiguranju „Službeni glasnik RS“ br. 107/05 .... 10/16). Tuženi je zdravstvena ustanova u kojoj se u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 107/05 .... 45/2013) obavlja zdravstvena delatnost na sekundarnom nivou i koja se prvenstveno finansira iz sredstava koje dobije na osnovu zaključenog ugovora sa tužiocem.

Takav ugovor su parnične stranke i zaključile i isti se odnosio na pružanje i finansiranje zdravstvene zaštite za obavezno zdravstveno osiguranje za 2013. i 2014. godinu na osnovu plana rada i predračuna sredstava za svaku godinu. Odredbom člana 22. ugovora predviđeno je ako se u postupku kontrole utvrde nepravilnosti u pogledu nenamenskog trošenja sredstava suprotno odredbama ovog ugovora i opštih akata RF da će se zdravstvenoj ustanovi umanjiti ugovorena naknada za iznos utvrđen u postupku kontrole. Nakon kontrole i utvrđenja nepravilnosti, nadzornik tužioca u konkretnom slučaju nije naložio ni jednu od napred navedenih mera propisanih članom 190. stav 1. Zakona o zdravstvenom osiguranju. Suprotno revizijskim navodima pravilan je zaključak u pobijanoj odluci da navedenim ugovorom kao mera nije predviđen – ugovoren, tužbom traženi, povraćaj iznosa nenamenski utrošenih sredstava, već je ugovoreno umanjenje ugovorene naknade za iznos utvrđen u postupku kontrole, što je tužilac mogao da učini, ali nije i nije iskoristio mehanizme propisane zakonom i ugovorom zaključenim sa tuženim za slučaj nenamenskog trošenja prenetih sredstava. Takođe, suprotno navodima revizije pravilan je zaključak da nema osnova ni za primenu pravila o naknadi štete iz člana 154. i člana 262. ZOO, s obzirom da ovo nenamensko trošenje sredstava koja su dobijena od tužioca nije imalo za posledicu umanjenje imovine tužioca na način koji je propisan odredbom člana 155. ZOO, zbog čega tužena svojim postupanjem nije tužiocu prouzrokovala materijalnu štetu koju u ovom postupku neosnovano potražuje. Zbog navedenog neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su pravilno ocenjeni od strane apelacionog suda te ih ovaj sud neće detaljno obrazlagati shodno članu 414. stav 2. ZPP, a navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 1. ZPP).

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni kasacioni sud iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić