Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Višeg suda u Kruševcu P1 2/13 od 26.06.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev AA prema tuženoj Opštini Aleksandrovac i poništeno rešenje Skupštine opštine Aleksandrovac o razrešenju tužioca, kao direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac, od 20.03.2013. godine, kao nezakonito. Po prijemu tog rešenja, tužilac je raspisao novi konkurs za imenovanje direktora jer tom presudom nije naloženo vraćanje na rad imenovanog direktora, pa je rešenjem od 20.03.2013. godine za vršioca dužnosti Centra za socijalni rad Aleksandrovac imenovan BB i određeno da će njegov mandat trajati do imenovanja direktora, a najduže do jedne godine. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je u dopisu od 10.04.2013. godine upućenom SO Aleksandrovac navelo da se ne saglašava sa imenovanjem BB i da je potrebno da Upravni odbor Centra za socijalni rad Aleksandrovac raspiše konkurs za izbor i imenovanje direktora u cilju uspostavljanja zakonitog stanja u pogledu imenovanja direktora. U dopisu se dalje navodi da se imenovanjem direktora (vršioca dužnosti direktora) ne omogućava direktno finansiranje, već se finansiranje vrši na osnovu rešenja ministarstva o broju stručnih i drugih radnika, čiji se rad finansira iz republičkog budžeta na poslovima javnih ovlašćenja, te da stoga BB neće biti evidentiran na mestu vršioca dužnosti Centra za socijalni rad Aleksandrovac u pogledu zaposlenih radnika tog Centra koji se vodi u Odseku za analitičke, normativne i pravne poslove, niti će biti finansiran na osnovu rešenja o utvrđenju broja stručnih i drugih radnika u Centru za socijalni rad Aleksandrovac na poslovima javnih ovlašćenja. Centar za socijalni rad Aleksandrovac je u lisu „Poslovi“ broj 522 19.06.2013. godine, raspisao javni konkurs za imenovanje direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac na mandatni period od četiri godine. Upravni odbor Centra za socijalni rad Aleksandrovac je 15.07.2013. godine dao mišljenje da za direktora Centra za socijalni rad treba imenovati BB, nakon čega je Skupština opštine Aleksandrovac 18.07.2013. godine, uputila zahtev resornom ministarstvu radi davanja saglasnosti za njegovo imenovanje za direktora Centra za socijalni rad opštene Aleksandrovac. U listu „Poslovi“ broj 534 od 11.09.2013. godine objavljeno je obaveštenje da je u celosti poništen konkurs Centra za socijalni rad Aleksandrovac objavljen 19.06.2013. godine u tom listu za radno mesto direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac i objavljen je novi javni konkurs za imenovanje direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac na mandatni period od četiri godine, sa istim propisanim uslovima kao i u prethodnom konkursu. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je 13.11.2013. godine uputilo dopis Skupštine opštine Aleksandrovac u kom se navodi da to Ministarstvo nije u mogućnosti da da saglasnost za imenovanje direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac, BB, imajući u vidu da je presudom Višeg suda u Kruševcu P1 2/13 od 26.06.2013. godine, usvojen zahtev tužioca AA prema tuženoj Opštini Aleksandrovac i poništeno rešenje Skupštine opštine Aleksandrovac o njegovom razrešenju od 20.03.2013. godine, kao nezakonito. Dopisom od 03.12.2013. godine, upućenom od strane Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike SO Aleksandrovac, to Ministarstvo se izjasnilo da nije u mogućnosti da da saglasnost za imenovanje direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac, BB, pozivajući se na gore navedenu presudu. Skupština opštine Aleksandrovac je, rešenjem od 20.12.2013. godine, razrešila BB dužnosti V.D. direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac danom donošenja tog rešenja, a potom donela rešenja kojim je BB imenovan za direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac na mandatni period od četiri godine od dana donošenja rešenja. Ministarstvo za zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je 13.11.2017. godine dalo saglasnost za imenovanje BB na dužnost direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac, nakon čega je Skupština opštine Aleksandrovac, rešenjem od 11.12.2017. godine, istog imenovala za direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac na mandatni period od četiri godine od dana imenovanja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete za period od 20.03.2013. godine do juna 2017. godine, sa pripadajućom kamatom, usvojio jer je zaključio da je nedavanje saglasnosti Ministarstva u konkretnom slučaju nezakonito, pošto je odredbom člana 123. Zakona o socijalnoj zaštiti, kao završna faza u postupku izbora direktora Centra za socijalni rad, propisana saglasnost nadležnog Ministarstva koje u konkretnom slučaju u svom dopisu od 03.12.2013. godine nigde nije navelo da su prekršena pravila u postupku izbora direktora Centra za socijalni rad, pa osnivaču, Opštini Aleksandrovac nije preostala druga mogućnost već da imenuje direktora u skladu sa zakonom. Po mišljenju prvostepenog suda, na taj način, šteta koju je tužilac pretrpeo nastala je isplatom plate direktoru BB iz budžeta Opštine Aleksandrovac (tužioca) umesto iz budžeta tužene, a ta šteta je u direktnoj vezi sa nedavanjem saglasnosti za izbor direktora. Pošto je tužilac sproveo postupak u skladu sa primedbama Ministarstva, po mišljenju prvostepenog suda, tužena je odbijanjem davanja saglasnosti prouzrokovala štetu tužiocu što je po oceni tog suda nezakonito postupanje tužene, jer je ona bila dužna da zna da je tužilac sproveo postupak imenovanja direktora na zakonit i propisan način, po instrukcijama samog Ministarstva, te da na strani tužioca nije mogao na drugi način da se okonča postupak izbora i da se imenuje direktor, bez saglasnosti tužene.

Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu odbijanjem tužbenog zahteva tužioca za naknadu predmetne štete, u smislu odredbe člana 172. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, pošto, po nalaženju tog suda, tuženoj pripada diskreciono ovlašćenje da, kad su za to ispunjeni ostali zakonski uslovi u smislu odredbe člana 124. stav 8. Zakona o socijalnoj zaštiti, da saglasnost na imenovanje direktora Centra za socijalni rad, a tužena se nije saglasila sa imenovanjem BB za direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac obrazloživši svoju odluku postojanjem pravnosnažne presude Višeg suda u Kruševcu P1 2/13 od 26.06.2013. godine, što se, po mišljenju drugostepenog suda, ne može smatrati nepravilnim, odnosno nezakonitim radom tužene. S tim u vezi, drugostepeni sud je imao u vidu da iz dopisa Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 13.11.2012. godine proizlazi da je to Ministarstvo obavestilo tužioca da ukoliko opština obezbedi finansiranje plate direktora, prijem se može izvršiti i bez saglasnosti Ministarstva, što znači da je tužilac bio obavešten o obavezi da finansira zaradu direktora Centra za socijalni rad iz kog razloga, po mišljenju drugostepneog suda, ne sledi da postoji krivica tuženog za eventualnu štetu nanetu tužiocu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Osnov odgovornosti za štetu propisana je odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Zakon o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 24/2011) u odredbi člana 124. stav 8. propisuje da na imenovanje direktora Centra za socijalni rad saglasnost daje Ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu, a na imenovanje direktora Centra za socijalni rad čije je sedište na teritoriji Autonomne pokrajine, saglasnost daje nadležni organ Autonomne pokrajine.

Zakon o budžetu Republike Srbije za 2012. Godinu, u odredbi člana 37. stav. 1. propisuje da direktni i indirektni korisnici sredstava budžeta Republike Srbije ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima, ukoliko to nije u skladu sa kadrovskim planom. Stavom drugim te odredbe Zakona, propisano je da direktni indirektni korisnici sredstava budžeta Republike Srbije koji nemaju kadrovski plan ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima bez saglasnosti ministarstva nadležnog za poslove finansija, a na predlog direktnog korisnika.

U konkretnom slučaju Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je dopisom od 13.11.2012. godine obavestilo Skupštinu opštine Aleksandrovac da je saglasno sa imenovanjem direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac, AA koji je razrešen te dužnosti nezakonitim rešenjem direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac broj ../2013-01 od 20.03.2013. godine, pa je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Kruševcu P1 2/2013 od 26.06.2013. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca AA prema tuženoj Opštini Aleksandrovac, tako što je to rešenje poništeno. Polazeći od ovlašćenja iz člana 124. stav 8. Zakona o socijalnoj zaštiti, nadležno ministarstvo je obavestilo Opštinu Aleksandrovac da nije u mogućnosti da udovolji zahtevu i da saglasnost za imenovanje direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac, BB, imajući u vidu tu presudu. Na osnovu člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, svako ima pravo na naknadu štete koje mu je nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokovao državni organ, a odgovornost države uslovljena je nezakonitim ili nepravilnim postupanjem u vezi sa vršenjem službe ili druge delatnosti državnog organa, što podrazumeva neprimenjivanje ili pogrešnu primenu propisa kojima se regulišu pravila postupka koje taj organ sprovodi ili kojima se povređuju Ustavom zagarantovana prava iz te oblasti. Nepravilan rad organa podrazumeva preduzimanje službenih radnji koje nisu u skladu sa opštim normama koje regulišu postupanja u vršenju službe konkretnog organa, čije je postupanja suprotno opštim pravnim načelima, uz grubo kršenje pravila struke. Postupanje organa koje je u skladu sa zakonskim propisima i u skladu i u okviru njegovih ovlašćenja ne predstavlja ni nepravilan, ni nezakonit rad, pri čemu eventualna pogrešna primena odgovarajuće zakonske norme ili pogrešna procena o ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke ne predstavlja povredu dužnosti u vršenju funkcije tog organa za čiji rad odgovara država. Nadležni organ tuženog je ovlašćen, odredbom člana 124. stav 8. Zakona o socijalnoj zaštiti, da da saglanost na imenovanje direktora Centra za socijalni rad, pa je nedavanjem saglasnosti za izbor BB na mesto direktora Centra za socijalni rad Aleksandrovac, on postupao u granicama svojih ovlašćenja datih zakonom.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je nadležno ministarstvo postupalo nezakonito nedavanjem predmetne saglasnosti, jer nije bilo nezakonitosti u postupku izbora direktora BB, niti je to Ministarstvo bilo gde navelo, u svom dopisu od 03.12.2013. godine, da su prekršena pravila u postupku njegovog izbora. Saglasnost ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu za imenovanje direktora Centra za socijalni rad je zakonom propisani uslov za imenovanje direktora, što znači da nedavanje saglasnosti nije osnov za naknadu štete pošto vršenje javnih ovlašćenja isključuje protivpravnost. Tužilac je bio dužan da dokaže protivpravnost u postupanju nadležnog Ministarstva u konkretnom slučaju u smislu zloupotrebe javnog ovlašćenja, a on na toj činjenici nije zasnovao svoj tužbeni zahtev. Davanje saglasnosti nadležnog ministarstva zakonom je uslovljeno zbog činjenice da direktni i indirektni korisnici sredstava budžeta Republike Srbije ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima, ukoliko to nije u skladu sa kadrovskim planom, pa je s tim u vezi, nadležno Ministarstvo tužioca obavestilo da ukoliko obezbedi sredstva za finansiranje plate direktora, prijem može da izvrši i bez saglasnosti Ministarstva nadležnog za poslove finansija. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1., 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić