Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2415/20 od 25.01.2021. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Raškoj P 289/19 od 26.02.2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 289/19 od 23.10.2020. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se prema tuženom utvrdi da je ugovor o prodaji nepokretnosti zaključen između tužilje i tuženog, overen pred Opštinskim sudom u Raškoj dana 31.03.2006. godine pod Ov. br. 572/2006 ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, što je tuženi dužan da prizna i trpi pravo svojine tužilje, kao neosnovan; obavezana je tužilja da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 298.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su dana 31.03.2006. godine zaključili i overili pred Opštinskim sudom u Raškoj pod Ov. br. 572/06 ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, čiji je predmet apartman broj 003 u suterenu, izgrađen na kp. br. ... – Kopaonik, površine 28 m2; u članu 5. navedeno je da danom overe potpisa na ovom ugovoru, prodavac potvrđuje da mu je kupac isplatio u celosti iznos ugovorene prodajne cene od 1.750.000,00 dinara, da prodavac od kupca po osnovu ugovorene kupoprodajne cene ništa više ne potražuje i da kupac potvrđuje da je od prodavca dana 31.03.2006. godine primio predmetnu nepokretnost u posed. Utvrđeno je da tužilja i nakon zaključenja navedenog ugovora bila u državini predmetnog apartmana sve do dana podnošenja tužbe, u kom periodu je apartman izdavala u zakup i snosila sve troškove održavanja komunalnih i drugih usluga, troškove utroška električne energije. Utvrđeno je da je tuženi boravio u susednom apartmanu u vlasništvu VV. Činjenicu da je tužilja bila u državini predmetnog apartmana prvostepeni sud je utvrdio i na osnovu rešenja o smetanju poseda Osnovnog suda u Raškoj P 1087/16 od 27.04.2017. godine, kojim je utvrđeno da je tuženi smetao tužilju u državini apartmana broj 003 površine 28 m2 na način što je promenio cilindar na bravi ulaznih vrata u apartman, postavio drugi cilindar, ugradio alarm i video nadzor i naložio tuženom da uspostavi pređašnje stanje. Utvrđeno je da je isključivi cilj predmetnog ugovora o kupoprodaji stvaranje prvida prenosa prava svojine na nepokretnosti, kako bi se izbeglo eventualno oduzimanje nepokretnosti od strane države, odnosno da bi se predmetna nepokretnost kao imovina tužilje stečena za vreme trajanja njenog braka sa GG „sklonila sa njenog imena“, jer se protiv GG (koji je promenio prezime u ...) vodio krivični postupak prvo u ..., a kasnije pred domaćim državnim organima, gde je pored kazne zatvora bila predviđena mera konfiskacije celokupne imovine, kako lične, tako i imovine koja je stečena u braku sa tužiljom. Kako bi se predmetni lokal sačuvao od eventualnog oduzimanja tužilja se dogovorila sa tuženim da se predmetni lokal prenese na tuženog kroz formu sačinjenog ugovora o kupoprodaji i na taj način ukloni iz evidencije imovine GG. Utvrđeno je da po navedenom ugovoru kupoprodajna cena nikada nije isplaćena, da tuženi nikada nije stupio u posed predmetne nepokretnosti, da je ugovor zaključen bez namere stvarnog raspolaganja predmetnom nepokretnošću, a da je cilj zaključenja ugovora bilo stvaranje privida prenosa prava svojine na nepokretnosti kako bi se izbeglo eventualno oduzimanje nepokretnosti od strane države i prikrivanje imovine tužilje i njenog supruga.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje zaključujući da je cilj spornog ugovora bio stvaranje privida prenosa prava svojine nepokretnosti na tuženog kako bi se izbeglo eventualno oduzimanje iste od strane dražve, da tuženi nije pružio dokaze da je isplatio kupoprodajnu cenu i bio u posedu i državini predmetnog apartmana, da je tužilja isti izdavala u zakup i snosila sve troškove održavanja komunalnih i drugih usluga, troškove plaćanja električne energije, da je pravnosnažnim rešenjem istog suda P 1087/16 od 27.04.2017. godine utvrđeno da je tuženi smetao tužilju u mirnom posedu i državini istog dana 13.12.2016. godine na način što je promenio cilindar na bravi ulazih vrata u apartman i ugradio alarmni video nadzor, pa mu je naloženo da uspostavi pređašnje stanje i omogući tužilji nesmetano korišćenje istog, zbog čega je sporni ugovor ništav u smislu odredbe člana 103. stav 1. ZOO (u vezi sa članom 66. ZOO) jer je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.

Drugostepeni sud je u žalbenom postupku preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje, zaključujući da je prvostepeni sud svoju presudu doneo pogrešnom primenom materijalnog prava, jer u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 103. stav 1. ZOO, sa razloga što ni jednim propisom nije zabranjeno zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koji sadrži sve elemente ugovora i koji je overen od strane suda, niti je zaključenje takvog ugovora suprotno javnom poretku i dobrim običajima, pri čemu prvostepeni sud nije primenio ni stav 2. odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužilje ističe da je drugostepeni sud donoseći pobijanu presudu pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 51. ZOO propisano je da svaka ugovorna strana mora imati dopušten osnov (stav 1.). Osnov je nedopušten ako je protivan prindunim pripisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2.).

Odredbom člana 52. ZOO propisano je da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav.

Odredbom člana 66. ZOO propisano je da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama (stav 1.), ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (stav 2.). Prividnost ugovora ne može se isticati prema trećem savesnom licu (stav 3.).

Odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (stav 1.); ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (stav 2.).

Osnov ugovorne obaveze ili kauza je cilj kome stranke teže prilikom preuzimanja ugovornih obaveza. Kod dvostrano obaveznih ugovora obaveza jedne stranke ima za svoju kauzu obavezu druge stranke, obaveza jedne, osnov je obaveze druge strane. U ugovoru o kupoprodaji kupac se obavezuje da plati određenu cenu zato što će mu prodavac prodati i predati određenu stvar i obrnuto.

Prema tome, kauza je jedan od bitnih uslova za nastanak određenog pravnog posla, odnosno ugovora. Međutim, kauza može biti i prividna, odnosno fiktivna. Ona se javlja kao rezultat volje ugovornih strana koje, inspirisane određenim motivima, lažno predstavljaju trećim licima da su zaključile jedan ugovor sa određenom kauzom, a zapravo ga nisu zaključile. Takva fiktivna kauza dovodi do nastanka fiktivnog ugovora, a takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno ništav je.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da tužilja i tuženi sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti nisu zaključili sa namerom prenosa prava svojine na predmetnom apartmanu, već je cilj zaključenja ugovora bio stvaranje privida prenosa prava svojine na istom na tuženog, kako bi se izbeglo eventualno oduzimanje istog od strane države (protiv supruga tužilje vodio se krivični postupak, prvo u inostranstvu jer je isti uhapšen u ... pod sumnjom za teško krivično delo kao član grupe „DD“, a kasnije je postupak nastavljen u SCG, gde je pored kazne zatvora bila predviđena i mera konfiskacije celokupne imovine, kako lične tako i imovine stečene u braku sa suprugom – ovde tužiljom). Osim navedenog utvrđeno je da tuženi po zaključenom ugovoru nikada nije isplatio kupoprodajnu cenu tužilji, niti je stupio u posed i državinu predmetne nepokretnosti, da je tužilja svo vreme isti izdavala u zakup i plaćala troškove održavanja i komunalije. Na odsustvo namere sticanje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti – apartmanu ukazuje i činjenica da tuženi na istom nije izvršio upis u javnim knjigama, pa na predmetnoj nepokretnosti (apartmanu) nije ni stekao pravo svojine u smislu odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (kojim je propisano da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom).

Zbog odustva osnova (kauze) za prodaju, kupovinu i prenos prava svojine na nepokretnosti, sporni ugovor ne može da proizvede pravno dejstvo, kako je to pravilno ocenio i utvrdio prvostepeni sud.

Sa iznetih razloga, drugostepena presuda je morala biti preinačena, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke ove presude, primenom člana 416. stav 1. ZPP, a preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka primenom člana 165. stav 2. ZPP; tužilji pripadaju i troškovi na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 45.000,00 dinara, kao i taksa na presudu i reviziju u iznosu od po 97.500,00 dinara, u ukupnom iznosu od 240.000,00 dinara, pa je odlučeno kao u stavu dva izreke ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić