U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u porodičnom sporu maloletne tužilje AA, čija je zakonska zastupnica majka BB iz ..., a punomoćnik Milan Petković advokat iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Marija Budić Trailović advokat iz ..., radi izdržavanja po tužbi i uređenja načina održavanja ličnih odnosa sa detetom po protivtužbi, odlučujući o revizijama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž2 165/2023 od 21.04.2023. godine, na sednici održanoj 07.12.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž2 165/2023 od 21.04.2023. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija maloletne tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž2 165/2023 od 21.04.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Boru P2 64/21 od 25.01.2023. godine, maloletna tužilja poverena je majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i određeno da će njeno prebivalište biti prebivalište majke (stav prvi izreke), a tuženi je obavezan da doprinosi izdržavanju mal. tužilje sa 25% od svojih redovnih mesečnih primanja počev od podnošenja tužbe 19.04.2021. godine pa ubuduće, do 15. u mesecu za tekući mesec, a da zaostale rate isplati odjednom sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate (stav drugi izreke), dok je za višak od još 5% preko dosuđenog, a do traženog od 30% tužbeni zahtev odbijen (stav treći izreke). Stavom četvrtim izreke (pogrešno označenim kao stav treći), odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog za uređenje načina održavanja ličnih odnosa između njega i maloletne tužilje. Stavom petim izreke (pogrešno označenim kao stav četvrti izreke), obavezan je tuženi da mal. tužilji naknadi troškove postupka od 88.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 165/2023 od 21.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu parnične stranke su blagovremeno izjavile revizije. Tuženi pobija drugostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na čl. 403. Zakona o parničnom postupku i 208. Porodičnog zakona, dok maloletna tužilja pobija odluku o troškovima postupka na osnovu člana 403. st. 1. i 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Parnične stranke su podnele i odgovore na reviziju suprotne strane. Naknadu troškova nisu tražili.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u granicama revizijskih navoda, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) čije se odredbe primenjuju u ovom sporu na osnovu člana 202. Porodičnog zakona i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana, a revizija mal. tužilje nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi s članom 8. ZPP na koju se revizijom ukazuje, jer je drugostepeni sud odlučivao bez rasprave na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenoj presudi, pa povrede nisu učinjene pred drugostepenim sudom, zbog kog razloga bi se revizija mogla izjaviti na osnovu člana 407. stav 1. tačka 3. tog zakona.

Prema utvrđenim činjenicama, maloletna tužilja je rođena ...2008. godine, mesec dana po prestanku vanbračne zajednice njenih roditelja (tuženog i njene zakonske zastupnice). O mal. tužilji se sve vreme isključivo stara majka, uspešno joj obezbeđući sve potrebne uslove za pravilan rast i razvoj, zbog čega je organ starateljstva predložio da samostalno vršenje roditeljskog prava bude povereno majci, sa čime se saglasio i tuženi. Tuženi, sa kojim tužilja nikad nije ostvarila kontakt, priznao je očinstvo 26.05.2021. godine, dok je tužilja 25.01.2022. godine izjavila u Centru za socijalni rad Bor da ne želi da viđa tuženog, jer sa njim nikada nije uspostavila emotivni niti bilo kakav drugi kontakt, zbog čega nema potrebu da kontaktira sa njim. Maloletna tužilja je u momentu presuđenja pohađala VIII razred osnovne škole, a za podmirenje njenih mesečnih potreba potrebno je 35.000,00 dinara. Zakonska zastupnica tužilje (rođ. 1998) je evidentirana kao nezaposlena, s tim što je tokom postupka bila na probnom radu u prodavnici ... opreme, sa zaradom od 25.000,00 dinara. Tuženi (rođ. 1988) je zaposlen u Kompaniji „GG“ Bor i njegova neto zarada je krajem 2021. godine bila nešto niža od 104.000,00 dinara; nema drugih obaveza izdržavanja, živi u porodičnoj kući i uzgaja banane na porodičnom imanju.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su mal. tužilju poverili majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i, imajući u vidu potrebe maloletne tužilje, kao i mogućnosti tuženog, obavezali tuženog da doprinosi izdržavanju maloletne ćerke iznosom od 25% od svojih redovnih primanja iz radnog odnosa počev od 19.04.2021. godine pa ubuduće, dok su odbili njegov protivtužbeni zahtev za uređenje načina održavanja njegovih ličnih odnosa sa mal. tužiljom koja je navršila 15. godina i ima pravo i da odluči o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi, a sposobna je da formira svoje mišljenje i da ga slobodno izrazi, što je i učinila izjasnivši se da ne želi kontakt sa ocem.

Neosnovano se navodima revizije tuženog osporava pravilnost primene materijalnog prava.

Prema odredbama Porodičnog zakona, dete ima pravo da zna ko su mu roditelji (član 59. stav 1); da sa njima živi i da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih (član 60. stav 1); s tim što dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može da odluči sa kojim će roditeljem živeti (član 60. stav 4), kao i o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi (član 61. stav 4). Mišljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, u skladu sa godinama i zrelošću deteta (član 65. stav 3); pri čemu je sud uvek dužan da se, u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje roditeljskog prava, rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1).

Porodičnim zakonom je propisano i to da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i da postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67), i da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, što obuhvata čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje, te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68). To znači, između ostalog, da roditelji imaju pravo i dužnost da se lično staraju o detetovom životu i zdravlju i pažljivo i savesno obezbeđuju njegov nadzor (član 69); da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva (član 70); da detetu obezbede osnovno školovanje, a prema svojim mogućnostima i dalje obrazovanje, koje je u skladu sa verskim i etičkim učenjima roditelja (član 71); kao i da izdržavaju dete pod uslovima određenim ovim zakonom (član 73).

Pravo deteta na izdržavanje iz čl. 154. i 155. Porodičnog zakona ostvaruje se u skladu sa kriterijumima iz člana 160. istog zakona, prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1); pri čemu potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2); a mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3); dok minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom (stav 4). Visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja, umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (član 162) i može se može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka (član 164).

Suprotno revizijskim navodima, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja i citirane odredbe materijalnog prava, nižestepeni sudovi su doneli pravilnu odluku i kada su odlučivali o vršenju roditeljskog prava, odnosno o tome da li će i na koji način biti održavani lični kontakti mal. tužilje sa tuženim i o visini novčanog iznosa kojim će tuženi doprinositi izdržavanju svoje maloletne ćerke, ovde tužilje.

Revizija tuženog ne sadrži konkretne navode o pogrešnoj primeni materijalnog prava, u pogledu odluke kojom je odbijen njegov protivtužbeni zahtev za uređenje načina održavanja ličnih odnosa između njega i maloletne ćerke. Nižestepeni sudovi su imali u vidu uzrast maloletne tužilje i njenu izričitu izjavu da ne želi da održava lične odnose sa ocem, kao i stručno mišljenje Centra za socijalni rad u Boru kojim nije predložen način održavanja ličnih odnosa upravo iz razloga što kontakt između deteta i oca nikada nije uspostavljen, a maloletna tužilja odbija bilo kakav kontakt sa ocem. Po nalaženju Vrhovnog suda, takva odluka je pravilna i na zakonu zasnovana, naročito kada se imaju u vidu neosporeni navodi samog tuženog iz protivtužbe i dokaza uz nju priloženih, koje je sud pročitao u dokaznom postupku, o tome da je vanbračna zajednica tuženog i majke mal. tužilje prekinuta na mesec dana pre rođenja tužilje, da je tuženi bio svestan da mu je tužilja ćerka i da je i prisustvovao njenom rođenju, ali da uprkos tome nije preduzeo ništa da bi sa njom ostvario kontakt. Tuženi je dozvolio sebi da kao otac bude konstantno odsutan prilikom odrastanja sopstvene ćerke i da ne postupa u skladu sa svojim zakonskim roditeljskim dužnostima, čak ni da ne doprinosi novčano njenom izdržavanju i da očinstvo prizna tek nakon što je njegova ćerka navršila 13 godina i podnela tužbe za utvrđenje očinstva i izdržavanje, čime je sebe faktički lišio i zakonskih prava da učestvuje u podizanju i vaspitavanju svog deteta. Stoga je razumljiva i prihvatljiva odluka mal. tužilje da sa tuženim ne održava lične kontakte, koji krivicom tuženog nisu ni uspostavljeni. Uostalom, i tokom postupka po svom tužbenom zahtevu tuženi se ponašao pasivno, jer nije obezbedio uslove za upotpunjavanje činjeničnog stanja u pogledu osnovanosti svog protivtužbenog zahteva izvođenjem dokaza veštačenjem, odnosno psihološko-psihijatrijskom eksploracijom ličnosti parničnih stranaka. Konačno, tuženi u reviziji iznosi navode suprotne sopstvenim tvrdnjama (da je saznao da je otac tužene tek 26.05.2021. godine kada mu je dostavljeno uverenje opštinskog organa da ga je majka mal. tužilje označila kao oca deteta) i, iako paušalno osporava odluku kojom je odbijen njegov zahtev za održavanje ličnih odnosa sa tužiljom, on suštinski revizijom iznosi samo razloge osporavanja odluke o visini izdržavanja. U svakom slučaju, odnos roditelja i deteta traje doživotno i, zavisno od životnih okolnosti, želja i namera subjekata tog odnosa, njihove promišljenosti, istrajnosti i strpljivosti, moguće ga je, kako docnijom presudom, tako i zajedničkom odlukom roditelja i deteta, uspostaviti i razvijati.

Neosnovano se revizijom tuženog pobija i odluka visini doprinosa tuženog izdržavanju maloletne tužilje. Iznos koji je tuženi obavezan da plaća na ime svog doprinosa u izdržavanju maloletne tužilje (25% od svoje mesečne zarade), po oceni Vrhovnog suda, odgovarajući je postojećem odnosu tužiljinih potreba i mogućnosti tuženog da daje izdržavanje. Ovim iznosom obezbeđuje se zadovoljenje uslova za pravilan i potpun razvoj maloletne tužilje u skladu sa njenim sadašnjim potrebama, bez opasnosti da bude ugrožena egzistencija tuženog, u odnosu na koga su nižestepeni sudovi pravilno cenili činjenice da je radno sposoban, da ostvaruje nadprosečne prihode i da nema obavezu izdržavanja drugih lica. Na ovaj način tužilji je omogućen nivo životnog standarda kakav uživa njen roditelj koji je dužnik izdržavanja. Preostala sredstva za izdržavanje maloletne tužilje obezbeđivaće majka kao njena zakonska zastupnica, kao što je to i dosad činila, kako novcem, tako i radom i staranjem, u obimu koji je dovoljan za zadovoljenje životnih potreba maloletne tužilje.

Dužnost roditelja da izdržavaju svoju maloletnu decu neposredno proističe iz zakona (član 154. stav 1. Porodičnog zakona), a dosuđeni iznos izdržavanja dospeva, po pravilu, danom kada je stavljen tužbeni zahtev za određivanje visine izdržavanja, odnosno danom podnošenja tužbe, kako je i presuđeno, pa se revizijom neosnovano ukazuje da je sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučio o obavezi izdržavanja maloletnog deteta počev od podnošenja tužbe pa ubuduće.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Dozvoljenost revizije kojom tužilja pobija rešenje kojim je drugostepeni sud preinačio rešenje o troškovima postupka i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove, Vrhovni sud je ispitao na osnovu odredaba člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi s čl. 420. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP i utvrdio da je revizija tužilje nedozvoljena.

U konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, kojom je propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Navedena zakonska odredba primenjuje se samo u slučaju kada se radi o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne presude u kojoj je pobijani deo pravnosnažne presude ili označena vrednost predmeta spora ispod granične vrednosti za dozvoljenost revizije, ali ne i kada se revizijom pobija samo odluka o sporednom potraživanju, kao što je, saglasno članu 28. ZPP, odluka o troškovima postupka.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju tužilja izjavila reviziju protiv drugostepene odluke o troškovima postupka, dakle protiv rešenja kojim je odlučeno o sporednom traženju tužilje, koje ne čini njeno glavno potraživanje, to je i revizija tužilje nedozvoljena, zbog čega ju je Vrhovni sud odbacio drugim stavom izreke, primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić