Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke i dela odluke o troškovima postupka tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je zbog svih zakonom propisanih razloga.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova sastava.

Ispitujući pravilnost pobijane drugostepene presude, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) u vezi člana 202 Porodičnog zakona, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su živele u vanbračnoj zajednici od 2017. godine do 2020. godine, kada je tuženi otišao na rad u ... . Iz vanbračne zajednice stranke imaju maloletno dete, sina VV rođenog ...2018. godine, koji je u ovoj parnici pravnosnažnom presudom poveren majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. U toku trajanja vanbračne zajednice stranke su živele u kući roditelja tuženog, na zasebnom spratu, a nekoliko meseci nakon prestanka vanbračne zajednice tužilja je sa detetom prešla da živi privatno u selo ... . Trenutno sa detetom živi u ..., zbog blizine posla, gde je prijavila boravište, a ona i dete imaju prebivalište u ... . Tužilja predaje ... u ..., u još dve osnovne škole i jednoj srednjoj školi, a kada se nalazi na predavanjima u Beogradu, dete boravi kod njenih roditelja. Tužilja mesečno zarađuje oko 92.000,00 dinara, nema upisanih nepokretnosti na svoje ime. Njeni troškovi prevoza u vezi odlaska na posao na nedeljnom nivou iznose 60 evra, koji iznos joj poslodavac ne isplaćuje. Maloletni VV ide u vrtić za koji je potrebno mesečno izdvojiti 5.500,00 dinara, kreće i u školu „GG“ za koju mesečna rata iznosi 6.400,00 dinara, mesečno je potrebno za odeću i obuću 5.000,00 dinara, za ishranu oko 15.000,00 dinara, za higijenu oko 1.500,00 dinara, što ukupno iznosi 33.500,00 dinara, koji iznos predstavlja visinu njegovih mesečnih potreba. Tuženi živi u ..., u iznajmljenom stanu sa partnerkom sa kojom deli troškove zakupa stana, njegov deo iznosi 325 evra u koji iznos su uračunati i drugi troškovi. U ... je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod poslodavca DD d.o.o. Prema potvrdi od 18.02.2022. godine neto prosečna mesečna zarada tuženog za period od novembra 2021. godine do januara 2022. godine iznosi 1.609,95 evra, a prima i dodatak za dete od 80 evra mesečno.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredaba članova 154. stav 1, 160. i 162. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi u mogućnosti i obavezi da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog sina plaća 15 % od svojih ukupnih redovnih mesečnih novčanih primanja, umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a da je preostali novčani iznos do visine utvrđenih mesečnih potreba deteta, u mogućnosti i obavezi da obezbedi majka, kojoj se u doprinos izdržavanju deteta uračunava i svakodnevna briga i staranje o maloletnom detetu. Tužbeni zahtev za razliku od dosuđenih 15% do traženih 30% od ukupnih redovnih mesečnih novčanih primanja tuženog i traženi iznos od 80 evra u dinarskoj protivvrednosti, prvostepeni sud je odbio, jer je prilikom odlučivanja o visini doprinosa tuženog imao u vidu ukupne mesečne prihode koje tuženi ostvaruje. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu stava drugog izreke, a uvažavanjem žalbe tuženog preinačio je prvostepenu odluku o troškovima postupka i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, pa se neosnovano revizijom tužilje pobija drugostepena presuda navodima da je doneta uz pogrešnu primenu odredaba Porodičnog zakona, da prvostepeni i drugostepeni sud nisu pravilno odredili visinu obaveze tuženog, imajući u vidu da on ostvaruje duplo veću zaradu od tužilje i da dete treba da živi standardom roditelja davaoca izdržavanja u smislu člana 162 stav 3. istog zakona.

Odredba člana 154. stav 1. Porodičnog zakona propisuje da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja. Shodno članu 272 stav 2. Porodičnog zakona kada sud donese odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, odlučiće i o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem. Prema odredbi člana 160. Porodičnog zakona izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.), a potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda i drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.), dok mogućnost dužnika izdržavanja zavisi od njegovih prihoda, mogućnosti zaposlenja i sticanja zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica i drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.).

Imajući u vidu ove zakonske odredbe, obaveza izdržavanja maloletnog deteta je obaveza oba roditelja, a kada sud dete poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava jednom roditelju, odlučuje o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja, pri čemu roditelj kome je maloletno dete povereno nije oslobođen obaveze da i on u novčanom obliku doprinosi izdržavanju maloletnog deteta s tim što se njemu u izdržavanje deteta uračunava i svakodnevna briga i staranje o maloletnom detetu. Imajući u vidu utvrđenu visinu mesečnih potreba maloletnog VV od 33.500,00 dinara, utvrđene mogućnosti roditelja i činjenicu da je tuženi obavezan da izdržavanju maloletnog sina doprinosi iznosom od 15 % od svojih ukupnih redovnih mesečnih novčanih primanja, koja iznose oko 1.600 evra mesečno, proizilazi da će tuženi visinom svog novčanog doprinosa podmiriti veći deo mesečnih potreba deteta, oko 28.000,00 dinara, dok preostaje iznos od 5.500, 00 dinara koji treba da obezbedi majka, kako bi se u potpunosti zadovoljile utvrđene potrebe deteta. Stoga bi, obavezivanjem tuženog na plaćanje i iznosa od 80 evra mesečno, ukupna visina novčane obaveze tuženog prevazišla visinu utvrđenih mesečnih potrebe maloletnog deteta, što nije u skladu sa odredbama materijalnog prava. Revizija neosnovano ukazuje da je trebalo imati u vidu član 23. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom kojim je propisano da dečiji dodatak pripada detetu, jer u ovom slučaju nema mesta primeni tog zakona, pošto se radi o primanju koje tuženi ostvaruje u ... u skladu sa propisima te zemlje.

Ocenjeni su kao neosnovani i ostali revizijski navodi jer nisu doveli u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude, kao ni pravilnost odluke o troškovima postupka sadržane u toj presudi, koja je doneta uz pravilnu primenu odrede člana 207. Porodičnog zakona, obzirom da se spor vodio u interesu obe parnične stranke i njihovog maloletnog deteta, u kome je odlučeno o pitanjima poveravanja maloletnog deteta, uređenja ličnog odnosa deteta i roditelja kome nije povereno i izdržavanju deteta.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zato je zahtev tuženog za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi sa članom 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković