U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Savić, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Putevi Srbije“ Beograd, čiji je punomoćnik Branislav Popovac, advokat iz ..., radi poništaja sporazuma i isplate razlike, vrednost spora 914.540,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3183/18 od 06.09.2019. godine, u sednici održanoj 21.01.2021. godine, doneo je

P R E S UD U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3183/18 od 06.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3183/18 od 06.09.2019. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Vranju P br.1914/17 od 21.03.2018. godine. Presuđeno je tako što je odbijen, kao neosnovan, prigovor tuženog o apsolutnoj nenadležnosti suda. Tužbeni zahtev je usvojen i poništen je sporazum broj .. od 31.08.2011. godine o određivanju naknade za eksproprisano zemljište zaključen između tužioca i tuženog. Obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene naknade za poljoprivreno zemljište do pripadajuće naknade za gradsko građevinsko zemljište isplati iznos od 914.540,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.03.2018. godine, dok je zahtev za isplatu kamate preko dosuđene odbijen kao neosnovan. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove spora sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Pozvao se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Obzirom da je revizija tuženog dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku o reviziji nije odlučeno kao o posebnoj reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) i našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano je pozivanje revidenta na odredbu člana 36. Zakona o eksproprijaciji obzirom da isti reguliše nadležnost upravnog organa za poništaj ili izmenu rešenja o eksproprijaciji što nije predmet tužbenog zahteva. Zakon o eksproprijaciji i Zakon o vanparničnom postupku koji regulišu postupke utvrđivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, ne propisuju postupak za poništaj ili utvrđenje ništavosti sporazuma o visini naknade u situaciji kada je isti zaključen u prisustvu mana volje, odnosno protivno imperativnim odredbama, pa se o postojanju razloga za poništaj, odnosno ništavost sporazuma odlučuje u parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik kat. parc. br. .., .. i .. upisanih u LN .. KO ... . Iste su eksproprisane rešenjem nadležnog organa u korist tuženog radi izgradnje auto puta E-75. Tužilac je sa tuženim zaključio sporazum br. ../11-07 od 31.08.2011. godine, po kome je utvrđena naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište koja je tuženom isplaćena u iznosu od 690.300,00 dinara. Generalnim urbanističkim planom Grada Vranja od 24.12.2009. godine (objavljen u Službenom glasniku Grada Vranje 25.03.2010. godine) i Planom regulacije zone tri u Vranju (objavljen u Službenom glasniku Grada Vranje 24.06.2011. godine) predmetne parcele su proglašene za gradsko građevinsko zemljište u trećoj zoni, ali ta promena nije sprovedena u Katastru nepokretnosti. Veštačenjem je utvrđena razlika između isplaćene naknade tužiocu za eksproprisano poljoprivredno zemljište i pripadajuća naknada za gradsko građevinsko zemljište po tržišnim cenama.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da je tužba sa zahtevom za poništaj sporazuma blagovremeno podneta u objektivnom roku od 3 godine iz člana 117. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac taj rok održao podnoseći tužbu za utvrđenje ništavosti sporazuma koju je podneo dana 30.05.2014. godine. Osnovanost tužbenog zahteva zasnovao je na razlozima propisanim odredbom člana 61. Zakona o obligacionim odnosima (bitna zabluda u pogledu statusa zemljišta) i odredbi člana 113. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojim je kao pravna posledica poništaja sporazuma u slučaju nemogućnosti restitucije propisana isplata naknade prema cenama u vreme presuđenja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojio.

Odredbom člana 1. Zakona o eksproprijaciji propisano je da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Po odredbi člana 41. stav 2. Zakona visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje se po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi. Naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje se u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano. Procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (član 42.). Odredba člana 56. stav 2. i 3. Zakona propisuje da je korisnik eksproprijacije dužan je da organu iz stava 1. ovog člana podnese pismenu ponudu o obliku i visini naknade u roku koji ne može biti duži od 15 dana od dana pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji. Organ opštinske uprave koji sprovodi postupak sporazumnog određivanja naknade bez odlaganja dostavlja primerak ponude ranijem sopstveniku eksproprisane nepokretnosti, a od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenja o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade, koja mora biti u skladu sa statusom eksproprisanog zemljišta.

U konkretnoj pravnoj stvari tužiocu je spornim sporazumom utvrđena i isplaćena naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište, iako je u vreme zaključenja sporazuma zemljište bilo proglašeno za gradsko građevinsko zemljište, što tužiocu nije bilo poznato, jer se u katastru nepokretnosti i dalje vodilo kao poljoprivredno zemljište. Ni tuženi kao korisnik eksproprijacije navedeno nije imao u vidu kod dostavljanja ponude, niti organ pred kojim je zaključen sporazum. Postojanje zablude o bitnom svojstvu predmeta po odredbi člana 61. Zakona o obligacionim odnosima vodi poništaju sporazuma, obzirom da je tužilac pri zaključenju sporazuma postupao sa pažnjom koja se od njega tražila, a tuženi nije pokazao spremnost da izvrši isplatu tržišne vrednosti eksproprisanog zemljišta po izmenjenom svojstvu tog zemljišta. Pravna posledica poništaja sporazuma po odredbi člana 113. Zakona o obligacionim odnosima je restitucija, a ako ista nije moguća isplaćuje se naknada u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke koja se utvrđuje veštačenjem preko veštaka odgovarajuće struke. Tuženi, koji je sa tužiocem zaključio poništeni sporazum, pasivno je legitimisan za isplatu navedene naknade, pa je neosnovano pozivanje revidenta na odredbe Zakona o javnim putevima koji kao korisnika eksproprijacije određuje Republiku Srbiju, kao i pozivanje na uslove za promet nepokretnosti po Zakonu o javnoj svojini.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić