Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 256/21 od 10.02.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena, a žalba tužene delimično usvojena a delimično odbijena, pa je presuda Višeg suda u Novom Sadu P 403/2015 od 13.12.2017. godine preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade štete zbog pretrpljenih duševnih bolovova zbog povrede slobode, ugleda, časti i drugih prava ličnosti prouzrokovanih neosnovanim lišenjem slobode u iznosu od 1.541.000,00 dinara, za pretrpljeni strah u iznosu od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, na ime troškova sačinjenja zahteva za naknadu štete u iznosu od 5.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od podnošenja tužbe do isplate, za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 11.250,00 dinara za period od podnošenja tužbe do izvršnosti presude, i snižen dosuđeni iznos parničnih troškova na 216.725,00 dinara, dok je u preostalom delu presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka po pravnim lekovima.

Protiv pravnosnžane presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepoputno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se revizija razmatra i u smislu člana 404. ZPP, zbog postojanja potrebe razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju dozvoljena redovna revizija na osnovu člana 403. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 – u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nema mesta razmatranju revizije primenom instituta posebne revizije iz člana 404. ZPP:

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu KRI-523/10 od 20.05.2010. godine određen pritvor, na osnovu člana 142. stav 1 tačka 2. ZKP, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ. Krivični postupak koji je vođen protiv tužioca i još devetorice lica, kojima je stavljeno na teret produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja, okončan je u odnosu na tužioca pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu K 2131/2010 od 17.05.2011. godine kojom je oslobođen od optužbe i pušten na slobodu. U pritvoru je tužilac proveo ukupno 363 dana i za to vreme je trpeo duševne patnje i strah. Tužilac je rođen 1965. godine, u vreme pritvaranja bio je oženjen i živeo sa suprugom i sinom. Ranije nije bio osuđivan. Tokom pritvora posećivali su ga supruga i sestra, a sin koji je tada bio na uzrastu od 14 godina nije ga posećivao jer ga je bilo sramota, pa je od tada prešao da živi kod babe i dede po majci a sa tužiocem ostao u korektnim odnosima. Pritvor je uticao na porodične odnose tužioca, jer je poremetio odnose sa suprugom sa kojom je ostao u formalnom braku iako više od godinu dana ne žive zajedno. Kolege, prijatelji i komšije su ga nakon puštanja na slobodu izbegavali, a ceo slučaj je bio i medijski propraćen. Tužilac je bio vlasnik i direktor dva jednočlana privredna društva sa ograničenom odgovornošću, DOO „BB“ Novi Sad i DOO „VV“ Novi Sad, koja su se bavila trgovinom. Tokom pritvora ta pravna lica su nastavila da rade, a po puštanju na slobodu tužilac je nastavio da izvršava obaveze svojih firmi prema banci i lizing kući. U međuvremenu su ta privredna društva otišla u blokadu, a kasnije u stečaj. Privredna društva je prodao 2016. godine. Tužilac se 01.09.2015. godine obratio Ministarstvu pravde tužene sa zahtevom za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, kome nije udovoljeno. Veštačenjem veštaka neuropsihijatara utvrđeno je da je u vreme pritvaranja i tri nedelje nakon toga tužilac je trpeo strah visokog intenziteta za sebe i porodicu, profesionalno i lično funkcionisanje, koji je nakon toga pao na srednji nivo sve do izlaska na slobodu, a zatim u naredna tri meseca trajao u blagom intenzitetu, sa povremenim prelaskom na srednji nivo u situacijama koje ga asociraju na predmetni postupak i lišenje slobode.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi članova 584. do 595. Zakonika o krivičnom postupku i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, ocenio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 2.541.000,00 dinara, kao i za pretrpljeni strah u iznosu od 100.000,00 dinara. Navedene novčane iznose, kao pravičnu naknadu, dosudio mu je sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i istovremeno odbio zahtev tužioca po tim pravnim osnovima preko dosuđene naknade, kao previsoko postavljen. Dosudio je tužiocu naknadu troškova sasatavljanja zahteva za naknadu štete kojim se obratio nadležnom organu tužene pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, kao nužan izdatak u vezi sa ovim postupkom, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti uslovljene dužinom trajanja krivičnog postupka, nalazeći da tužilac nije dokazao osnov odgovornosti tužene niti da je zbog dužine trajanja krivičnog postupka pretrpeo nematerijalnu štetu u vidu povrede prava ličnosti. Takođe, primenom pravila o teretu dokazivanja, odbio je i zahtev za naknadu materijalne štete po osnovu nemogućnosti poslovanja tužioca, a njegovih privrednih društava zbog nedostatka aktivne legitimacije.

Drugostepeni sud je u postupku po žalbama stranaka, prihvatio kao pravilno činjenično utvrđenje i pravno zaključivanje prvostepenog suda, osim u pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretpljeni strah i u pogledu visine dosuđene naknade tužiocu za duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode i predparničnih troškova podnošenja zahteva tuženoj za naknadu štete. U tom delu je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretpljeni strah, kao i za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode za iznos od 1.541.000,00 dinara, za sastav zahteva za naknadu štete za iznos od 5.250,00 dinara, dok je u preostalom usvajajućem i odbijajućem delu prvostepenu presudu potvrdio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu kojim je odbijen zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode za iznos od 500.000,00 dinara, zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava i to odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz ovog razloga, Vrhovni kasacioni sud je ceneći okolnosti konkretnog slučaja, dužinu perioda u kome je tužilac bio lišen slobode, težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, strah i duševne patnje koje je zbog lišenja slobode trpeo, a imajući u vidu da je pritvor negativno uticao na njegove porodične odnose, reakciju njegovog okruženja nakon izlaska iz pritvora i medijsku propraćenost postupka, našao da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 1.000.000,00 dinara nije adekvatan značaju povređenog dobra tužioca i cilju kome ta naknada služi.

Zato je presuda drugostepenog suda delimično preinačena u navedenom delu, pa je na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, tužena obavezana da tužiocu preko dosuđenog iznosa od 1.000.000,00 dinara, isplati još iznos od 500.000,00 dinara, što čini ukupan iznos od 1.500.000,00 dinara, koji po oceni Vrhovnog kasacionog suda predstavlja pravičnu novčanu naknadu kojom će se postići satisfakcija tužioca za pretrpljene duševne patnje. Tužiocu je, shodno članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dosuđena i kamata od donošenja prvostepene odluke do isplate.

Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Traženi iznos naknade nematerijalne štete preko dosuđenih, a do iznosa od 7.240.000,00 dinara, previsoko je postavljen, pa je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu kriterijume za određivanje visine pravične naknade, reviziju tužioca u preostalom delu odbio kao neosnovanu. Nijednim revizijskim navodom ne dovodi se u sumnju pravilnost ocene da iznos od 1.500.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu i da je ista srazmerna jačini i trajanju duševnih bolova koje je tužilac trpeo.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava pozivanjem na pravnosnažne sudske odluke donete u drugim sporovima za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovane osude, s obzirom da se o visini naknade odlučuje u svakom konkretnom slučaju na osnovu utvrđenih činjenica koje su relevantne za pravilnu primenu člana 200. ZOO, pa zato te presude nisu od značaja za drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Pravilno je pobijanom presudom primenjeno materijalno pravo i u pogledu odluke o zahtevima za naknadu nematerijalne štete zbog pretpljenog straha i povrede prava sloboda i prava ličnosti uslovljenih dužinom trajanja krivičnog postupka, kao i o zahtevu za naknadu materijalne štete.

U slučaju naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, primenom članova 155. i 199.-204. ZOO, nadoknađuje se svaka vrsta pretrpljene štete – materijalna i nematerijalna. Kao vid nematerijalne štete za koju se može dosuditi posebna naknada prema članu 200. stav 1. navedenog zakona, strah pretstavlja psihički osećaj i posledicu neke opasnosti ili krizne situacije u kojoj se našlo lice koje ga doživljava. U slučaju neosnovanog lišenja slobode izazivaju ga akti lišenja slobode, zadržavanja, pritvaranja i boravka u zatvoru. Pravična novčana naknada može se dosuditi prema okolnostima svakog slučaja i to za strah koji je bio intenzivan i dužeg trajanja, a ako je intenzivan strah kratko trajao naknada se može dosuditi ako je u dužem vremenskom periodu narušena psihička ravnoteža oštećenog. U konkretnom slučaju, strah koji je tužilac trpeo - visokog intenziteta u trajanju od tri nedelje i srednjeg intenziteta do izlaska iz pritvora, ne opravdava dosuđenje posebne novčane naknade. Ovo stoga što se prema veštačenju strah ogledao u osećaju nesigurnosti, sagledavanju potencijalnih i/ili mogućih posledica boravka u zatvoru, briga koje se u tom trenutku javljaju vezano za perspektivu, porodicu, profesionalno i lično funkcionisanje, posledice po lični ugled i čast, kao i za egzistenciju i budućnost porodice, pa trajanje i intenzitet takvog straha, i po oceni revizijskog suda, ne prevazilazi nivo straha koji trpi svako pritvoreno lice, a pri tome strah nije narušio psihičku ravnotežu tužioca niti je ostavio posledice na njegovo duševno zdravlje u vidu nastanka psihičkih oboljenja.

Takođe, nema osnova u materijalnom pravu – odredbi člana 172. u vezi člana 200. stav 1. ZOO, za naknadu tražene nematerijalne štete zbog dužine trajanja krivičnog postupka, s obzirom da tužilac nije dokazao da je u postupanju suda koji je vodio krivični postupak bilo nepravilnosti i nezakonitosti, a sama dužina trajanja postupka ne može biti osnov za odgovornost tužene, posebno ako se ima u vidu da tužilac nije priložio odluku o utvrđenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Tužbeni zahtev za naknadu tražene materijalne štete pravilno je odbijen zbog nedostatka aktivne legitimacije, s obzirom da tužilac ne može osnovano zahtevati štetu koju su u poslovanju zbog njegovog pritvaranja eventualno pretrpela privredna društva čiji je bio vlasnik i direktor. Za ličnu štetu, za koju tužilac tvrdi da je pretrpeo jer je izdavao sopstvene menice za potraživanja svojih firmi a koje su banke pustile na naplatu pre ugovorenog roka čim se čulo za njegovo pritvaranje, nije pružio nijedan materijalni dokaz, zbog čega, suprotno navodima revizije, nije bilo osnova za određivanje veštačenja jer se ta šteta može dokazivati samo ispravama a ne i iskazima svedoka.

S obzirom na navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. i člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka, u stavu drugom izreke ove presude, doneta je na osnovu člana 153. stav 2, 154, 163. stav 1. do 3. i 165. stav 2. ZPP, primenom važeće Taksene tarife i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, pa su tužiocu dosuđeni troškovi srazmerno uspehu u postupku po pravnim lekovima, za sastav žalbe i dve revizije po 18.000,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi za sastav revizije 59.186,00 dinara i odluke po reviziji 88.779,00 dinara, ukupno 201.965,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić