Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, prvotuženi GG je putem punomoćnika advokata blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ 72/11 ... 18/2020), pa je ispitao pobijanom presudu u pravnosnažnom delu primenom člana 408. istog Zakona i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP. Prekoračenje tužbenog zahteva može biti razlog za reviziju samo ako je ta povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, a ovde to nije slučaj. Drugostepeni sud je imao u vidu i dao pravilnu ocenu da suštinskog značaja nema okolnost označavanja tačnog broja jedne parcele saobrazno njenom broju iz rešenja o izvršenju (parc. br. .. umesto s pogreškom ..) uz ostale tačno navedene podatke o njoj u izreci prvostepene presude, te i da se o prekoračenju tužbenog zahteva vodi računa samo po isticanju stranke, a da toga nije bilo. Revizijom se određeno ne ukazuje na druge povrede postupka. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i na valjanim razlozima zasnovao ocenu o pravnom značaju bitnih činjenica čija tačnost nije dovedena u pitanje revizijskim navodima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su pravni sledbenici pokojnog ĐĐ koji je od pokojnog EE, pravnog prethodnika tužene DD, kupio katastarske parcele br. .., br. .. i br. .. upisane u ln .. KO ..., po punovažnom i u celosti izvršenom ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti, koji je overen pred Opštinskim sudom u Krupnju pod Ov. broj ../2 dana 08.04.2002. godine. Protiv DD kao izvršnog dužnika, po predlogu izvršnog poverioca GG, rešenjem Osnovnog suda u Loznici I 917/14 od 10.07.2014. godine određeno je izvršenje radi naplate novčanog potraživanja po izvršnoj presudi Osnovnog suda u Loznici SJ u Krupnju P 1063/12, prodajom navedenih katastarskih parcela, uz zabeležbu izvršenja koja je upisana 28.07.2014. godine. U postupku izvršenja tužioci su kao treća lica blagovremeno podneli prigovor i rešenjem suda od 09.02.2015. godine su upućeni na pokretanje parničnog postupka protiv izvršnog poverioca GG i izvršnog dužnika DD radi proglašenja nedopustivosti izvršenja na predmetnim parcelama. Parnica radi nedopustivosti izvršenja pokrenuta je blagovremeno podnetom tužbom 09.02.2015. godine, u roku propisanom u članu 50. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 31/11). Zaključkom Osnovnog suda u Loznici I 917/14 od 07.12.2015. godine dodeljene su i predate u svojinu i državinu izvršnom poveriocu GG navedene katastarske parcele koje su predmet ove parnice.

Drugostepeni sud je ocenio da je na osnovu potpuno i pravilno utvrđenih činjenica, prvostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava odbio tužbeni zahtev u odnosu na GG i preinačio prvostepenu presudu usvajanjem tužbenog zahteva u odnosu na ovog tuženog, uz date razloge na kojima je zasnovao ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca za utvrđenje prava svojine na predmetnim nepokretnostima i proglašenje da je izvršenje nedopušteno u odnosu na tuženog GG. Razlozi stoje do toga da su tužioci dokazali da je njihov pravni prethodnik, pokojni ĐĐ bio vlasnik spornih parcela i da je to postao pre pokretanja postupka izvršenja, obzirom da je imao punovažan pravni osnov za svojinu na nepokretnostima i da tužioci kao njegovi sledbenici uživaju pravnu zaštitu koja pripada vlasniku u odnosu na treća lica. Kada postoji osnov za sticanje prava svojine, a to je ovde punovažan ugovor o kupoprodaji, i postoji faktička vlast sticaoca, a nije stečena svojina upisom, radi se o institutu vanknjižne svojine, koji je priznat Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, članom 105. stav 2. i članom 145. U toj situaciji, nužno odstupanje od člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa proizlazi iz člana 50. ZIO kojim je predviđeno podnošenje prigovora i tužbe od strane trećeg lica koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje. U protivnom, prinudnim izvršenjem bi moglo biti povređeno pravo na imovinu trećih lica, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije. U konkretnom slučaju, zaključenjem ugovora o prodaji predmetnih parcela u 2002. godine, po kojem je i predata državina pravnom prethodniku tužioca, a ugovor zaključen u skladu sa članom 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 42/98), parcele su izašle iz imovine prodavca i u daljem se nisu ni mogle steći nasleđem, niti prometovati.

Iznetim razlozima drugostepenog suda, revizija suprotstavlja navode o pogrešnoj primeni materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru i načelo pouzdanja u javne knjige, te navode da tužioci nemaju pravo na zaštitu jer se činjenica da nisu upisali pravo svojine u javnim knjigama na kupljenim nepokretnostima može pripisati njihovom nemaru i nemaru njihovog pravnog prethodnika, a da je savesnost revidenta neupitna tokom čitavog izvršnog postupka s`obzirom da tužioci u tom postupku nisu isticali svoje pravo, te on ne bi smeo da snosi štetne posledice zbog pouzdanja u javne knjige.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija je neosnovana.

Izvršenje na spornim parcelama je nedopušteno, zato što one ne predstavljaju imovinu izvršnog dužnika i to nisu ni bile, jer su prestale biti imovina njenog prethodnika još od prodaje i predaje u kvalifikovanu državinu prethodniku tužilaca kao kupcu u 2002-oj godini, osnovom punovažnog ugovora o realizovanom pravnom poslu kupoprodaje, shodno članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U vreme zaključenja ugovora o prodaji nisu postojale smetnje da prodavac, koji je ujedno bio i upisani vlasnik, raspolaže predmetnim parcelama. Učinjenim raspolaganjem on je lišen svojinskih ovlašćenja, prenosom na kupca, pravnog prethodnika tužilaca. Suprotno shvatanju revidenta, pravo na sudsku zaštitu imaju i vanknjižni vlasnici koji imaju punovažan pravni osnov ( perfektan ugovor kao osnov za sticanje prava svojine) i koji se nalaze u državini nepokretnosti. Pretpostavka tačnosti upisanih podataka u javnu knjigu o nepokretnostima je oboriva. Nema mesta ni pozivanju revidenta u pouzdanje u zemljišne knjige i savesnost koja se pretpostavlja, uz navod kako tužioci u izvršnom postupku nisu isticali svoje pravo. Nasuprot tome stoje činjenice da su tužioci u izvršnom postupku izjavili prigovor i upravo po uputu suda iz izvršnog postupka su upućeni na pokretanje ove parnice, rešenjem od 09.02.2015. godine, po kojem su postupili. Dakle, postupili na način da do okončanja izvršnog postupka izjave prigovor u skladu sa članom 50. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a takođe i po uputu da pokrenu parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje nedopušteno na predmetu u pogledu kojeg imaju pravo koje sprečava izvršenje, u skladu sa odredbama stava 4. i 5. istog člana (u celini citiranog u obrazloženju presude drugostepenog suda).

Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne razloge drugostepenog suda iznete u pobijanoj pravnosnažnoj presudi, uz datu ocenu o nepostojanju razloga za njeno revizijsko pobijanje. Iz iznetih razloga, ovaj sud je reviziju prvotuženog odbio kao neosnovanu, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić