Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4058/19 od 24.10.2019. godine, stavom prvim izreke, žalbe stranaka su delimično usvojene, delimično odbijene i prvostepena presuda preinačena u pobijanom usvajajućem delu (stav dva i šest izreke) tako što je zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u iznosu od 348.307,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.05.2019. godine do isplate odbijen i tako što je odbijen protivtužbeni zahtev tužene MZ „Čerević“ za naknadu materijalne štete u iznosu od 295.910,37 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.05.2015. godine, dok je u pogledu troškova postupka u odnosu na tužioca i tuženu MZ „Čerević“ odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a obavezan tužilac da tuženoj opštini Beočin naknadi troškove postupka u iznosu od 139.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom delu presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj MZ „Čerević“ naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su dali odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i stav 3. i člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana u delu u kome je preinačena prvostepena presuda i odbijen njegov zahtev, dok je u preostalom delu revizija nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 2000. godine ušao u posed parcela br. ... i ... KO ..., čiji je vlasnik u jednom periodu bio njegov sin, na kojima je odlagao građevinski materijal i polovne gume. Parcele br. ... i ... KO ... bile su predmet sudskog postupka, koji je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2130/10 od 17.06.2010. godine, kojom je utvrđeno brisanje uknjižbe prava svojine u korist tužiočevog sina i uspostava ranijeg zemljišnoknjižnog stanja, sa kojih razloga je parcela br. ... KO ... upisana kao društvena svojina na kojoj DP „E Ekonomija“ ima pravo korišćenja, a parcela br. ... je upisana kao društvena svojina na kojoj „Dobrovoljno vatrogasno društvo“ Čerević ima pravo korišćenja. Republički vodoprivredni inspektor Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je rešenjem od 16.06.2006. godine naložio tužiocu i njegovom sinu da u mestu ..., ... ...-..., parcelu br. ... KO ... dovedu u prvobitno stanje po dobijanju rešenja, a u obrazloženju je navedeno da je prilikom inspekcijskog pregleda utvrđeno da se nekontrolisano unose duboko u korito reke Dunav velike količine đubreta, građevinskog šuta, kamena, kamionskih i traktorskih guma. Tužilac nije postupio po navedenom rešenju. Služba za inspekcijske poslove i urbanizam Opštinske uprave Beočin je rešenjem od 02.07.2012. godine naložila MZ Čerević da izvrši čišćenje površine za javnu namenu, parcele br. ..., ... i ... KO ... i deo obale uz reku Dunav i putnog pojasa naspram navedenih parcela i da ukoliko ne postupi po naloženom da će se čišćenje navedenih površina izvršiti preko drugog lica na teret prekršioca. Opština Beočin je odobrila sredstva za čišćenje parcela br. ..., ... i ... KO ..., po nalogu Opštinske uprave Beočin od 02.07.2012. godine i postupak čišćenja je sproveden od strane MZ Čerević.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužioca za naknadu materijalne štete i obavezao tužene da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplate 348.307,00 dinara sa kamatom od 27.05.2019. godine do isplate, primenom člana 154., 155. i 190. Zakona o obligacionim odnosima i člana 39. stav 7. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je smatrao da su tuženi u obavezi da tužiocu naknade materijalnu štetu u visini vrednosti odnetog građevinskog materijala i guma.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu naknade materijalne štete isplatom iznosa od 348.307,00 dinara, sa kamatom, pravilnom primenom člana 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 172. stavom 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni), ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljene delatnosti koja nije u skladu sa opštim normama u vršenju službe) te da se takvo postupanje prema nastaloj šteti odnosi kao uzrok prema posledici (uzročno – posledična veza).

Kod utvrđenog da je Republički vodoprivredni inspektor Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede još rešenjem od 16.06.2006. godine naložio tužiocu i njegovom sinu da parcelu br. ... KO ... dovedu u prvobitno stanje po dobijanju rešenja, da je u obrazloženju navedeno da je prilikom inspekcijskog pregleda utvrđeno da se nekontrolisano unose duboko u korito reke Dunav velike količine đubriva, građevinskog šuta, kamena, kamionskih i traktorskih guma, da tužilac i njegov sin nisu postupili u skladu sa tim rešenjem, da je nakon toga Služba za inspekcijske poslove i urbanizam Opštine uprave Beočin rešenjem od 02.07.2012. godine naložila MZ Čerević da izvrši čišćenje površine za javnu namenu, parcele br. ..., ... i ... KO ... i deo obale uz reku Dunav i putnog pojasa naspram navedenih parcela i kako je postupak čišćenja sproveden od strane MZ Čerević, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da se u ovom slučaju ne radi o nezakonitom i nepravilnom radu organa tuženih, jer su tuženi postupali u skladu sa rešenjima donetim od strane nadležnih organa, pa stim u vezi tužilac nema pravo na naknadu tražene štete, pravilnom primenom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u postupanju organa tuženih nema nazakonitog i nepravilnog rada, kao osnova njihove odgovornosti za štetu u smislu navedene zakonske odredbe, a izjavljenom revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Nisu osnovani ni navodi revizije tužioca kojim se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti na osnovu člana 407. stav 2. Zakon o parničnom postupku.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U preostalom delu u kome je potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen zahtev tužioca za isplatu iznosa od 57.862,00 dinara, a usvojen protivtužbeni zahtev tužene opštine Beočin za isplatu iznosa od 295.910,00 dinara revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 02.10.2014. godine, a tužilac je podneskom od 12.07.2017. godine smanjio zahtev za naknadu materijalne štete na iznos od 406.169,00 dinara. Protivtužba je podneta 20.05.2015. godine, a vrednost predmeta spora po protivtužbi je 371.700,00 dinara.

Članom 403. stav 3. ZPP, revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

S obzirom na to da je vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude kojom je potvrđena prvostepena presuda u delu u kome je odbijen zahtev tužioca za isplatu iznosa od 57.862,00 dinara, a usvojen protivtužbeni zahtev tužene opštine Beočin ispod 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, to je revizija izjavljena protiv odluke donete u drugom stepenu u tom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić