Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72 ... 18/2020, 10/23-dr Zakon) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parnčnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa svojstvom prodavca, zastupana preko punomoćnika, sa tuženim BB, u svojstvu kupca, zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 11.04. 2016.godine, potvrđen kod javnog beležnika Miodraga Đukanovića pod UPU: ../2016, a za predmet ima određeni idealni deo porodične stambene zgrade koji u prirodi predstavlja stan površine 55m2, sa ulazom površine 11m2 u prizemlju stambene zgrade u ul. ... broj .. u Beogradu, Opština ... . U ugovoru je navedena kupoprodajna cena u iznosu od 70.000 evra i da će kupac cenu isplatiti prodavcu nakon overe ugovora, što on nije učinio i zbog čega je posle krivične prijave podnete protiv njega od strane javnog beležnika, sa tužiljom 18.05.2016. godine kod javnog beležnika zaključio sporazum o raskidu predmetnog ugovora o kupoprodaji od 11.04.2016. godine. U međuvremenu tuženi BB je sa tuženim VV zaključio ugovor o kupoprodaji istog stana 20.04.2016. godine, u kojem je navedeno da kupoprodajna cena iznosi 160.000 evra i da ju je VV isplatio, u članu 6. navedeno da je prodavac dao saglasnost da kupac stečeno pravo svojine na kupljenoj nepokretnosti može upisati u katastar nepokretnosti i drugim javnim knjigama bez posebne saglasnosti i daljeg prisustva prodavca. Do knjižnog prenosa prava svojine nije došlo ni po prvom, a ni po drugom ugovoru, kao ni do predaje poseda stana kao predmeta nerealizovanog prometovanja.

Presudama nižestepenih sudova osnovanim je ocenjen tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji zaključenog između tuženih 20.04.2016. godine, sa stanovištem da se u konkretnom slučaju nije stekao osnovni uslov postojanja vlasništva na strani BB koji nije bio vlasnik sporne nepokretnosti i nije ni mogao preneti pravo svojine koje nije imao. Cenjeno je da član 7. ugovora od 11.04.2016. godine kojim je prodavac dao saglasnost da kupac može uknjižiti suvlasništvo u javni registar samo na osnovu ugovora ne konstituiše pravo svojine tuženog BB, već mu samo daje mogućnost da zahteva upis ovog prava u javni registar i da on to nije izvršio, nije ni stekao pravo svojine po ugovoru čiji je osnov otpao, niti je mogao preneti na tuženog VV pravo svojine koje u momentu zaključenja njihovog ugovora nije ni imao. Polazeći od osnovnog principa derivativnog sticanja koji podrazumeva izvođenje sopstvenog prava iz prava prethodnika, odnosno pravni kontinuitet između prava prethodnika i sledbenika, te postojanje pravnog osnova za sticanje svojine i načina sticanja, ocenjeno je da ugovor od 20.04.2016. godine dejstvo ne proizvodi i da je ništav.

Po nalaženju Vrhovnog suda, navodi revizije tuženog VV ne mogu dovesti do drugačije odluke o tužbenom zahtevu.

Pre svega, neosnovano je pozivanje revidenta na zaštitu kao da je vangruntovni vlasnik stana, što on nije mogao postati. Zaključenju ugovora tuženi su pristupili u okolnostima da tuženi BB nije raspolagao dokazom da je isplatio kupoprodajnu cenu stana, jer to nije učinio, nije omogućio državinu predmetne stvari svom saugovaraču, ovde revidentu, koji je i sam ukazao na prevarnu radnju prvotuženog (podnesak koji je revident lično potpisao i sudu predao 05.10.2016.godine). Istu karakteristiku ima i postupanje prvotuženog u pogledu prethodno zaključenog ugovora sa tužiljom, nezavisno od okolnosti što je raskinut. Revident nije postupao sa pažnjom koja se u prometu zahteva, shodno načelu propisanom u članu 13. Zakona o obligacionim odnosima koje se odnosi i na zaključenje ugovara ove vrste, jednako kao i načelo zabrane zloupotrebe prava propisano u članu 13 istog zakona. Zato navodi revizije o dužnosti suda da zaštiti savesnog kupca, ovde ne mogu biti prihvaćeni. Sankcija ništavosti pogađa ugovore koji su zaključeni protivno prinudnim propisima, javnim poretkom ili dobrim običajima, saglasno članu 103. navedenog zakona. To je slučaj sa ugovorom zaključenim između tuženih koji pravno dejstvo ne proizvodi i čija ništavost je oglašena pravnosnažnom presudom kojom je pravilno odlučeno. Ovo ne znači da se zaštita ne može zahtevati pokretanjem odgovarajućeg postupka protiv ugovarača odgovornog za zaključenje predmetnog ugovora. I to, imajući u vidu posledice ništavosti kao obaveze vraćanja datog u novcu, shodno članu 104. stav 1, te da je odredbom člana 108. navedenog zakona propisano da ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovoran je svom saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije mogao znati za postojanje uzroka ništavosti.

Ostalim navodima revizije, ne dovodi se u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, budući da je pri njenom donošenju drugostepeni sud pravilno ocenio navode iznete u žalbi ovde revidenta i zaključio o osnavosti tužbenog zahteva kojeg je stava bio i prvostepeni sud, čiju je presudu potvrdio.

Kako se odbija kao neosnovana revizija tuženog i navodi iz revizije nisu od uticaja na drugačiju odluku ovog suda, to nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu u smislu odredbe člana 414, stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić