Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 713/23 od 08.06.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima postupka (stav četvrti izreke) tako što je obaveza tuženog snižena na iznos od 405.750,00 dinara, dok je u pobijanom usvajajućem a nepreinačenom delu (stav prvi i drugi izreke) prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije kojima se osporava odluka prvostepenog suda o zahtevu za izuzeće veštaka i postupak veštačenja ne spadaju u bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP. Protiv odluke kojom se usvaja zahtev za izuzeće veštaka nije dozvoljena žalba, za razliku od rešenja kojim se zahtev odbija protiv koga nije dozvoljena posebna žalba, što znači da se rešenje može pobijati u žalbi na konačnu odluku u smislu člana 266. stav 5. u vezi člana 399. stav 1. i 2. ZPP. U vezi navedenog drugostepeni sud je ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, pa nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao prodavac sa tuženim, kao kupcem zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 28.07.2003. godine, koji je overen istog dana u Opštinskom sudu u Subotici, a koji je za predmet prodaje imao jedanaest parcela u KO ... za ukupnu kupoprodajnu cenu od 343.500 evra koju će kupac isplatiti danom potpisivanja ugovora i stupiti u posed, takođe danom potpisivanja ugovora, uz bezuslovnu saglasnost prodavca da se kupac bez daljeg pitanja ili odobrenja može upisati kao vlasnik predmetnih nepokretnosti. Navedene nepokretnosti osim parcela broj 14753/2, 14751/1, 14752/1 i 14753/1 KO ... tužilac je prethodno stekao na osnovu ugovora o razmeni koji su zaključeni sa DP Rasadnik. Pravni sledbenik DP Rasadnik je 28.05.2005. godine podneo tužbu protiv tuženih, ovde parničnih stranaka, sa tužbenim zahtevom za utvrđenje ništavosti ugovora o razmeni i posledično ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koji je zaključen između parničnih stranaka 28.07.2003. godine, sa zahtevom da ugovor ne proizvodi pravno dejstvo u delu kojim je obuhvaćeno sedam parcela koje su bile predmet ugovora o razmeni. Pravnosnažnom presudom u tom postupku utvrđeno je da su predmetni ugovori o razmeni ništavi, kao i da ugovor o kupoprodaji od 28.07.2003. godine ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na parcele koje su bile predmet ugovora o razmeni. Navedena parnica je u prekidu u pogledu dela tužbenog zahteva koji se odnosi na povratni upis prava svojine na sedam parcela, kao i pitanja predaje u posed tih parcela. Prethodno označene četiri parcele koje su bile predmet ugovora o kupoprodaji zaključenog između parničnih stranaka (14753/2, 14751/1, 14752/1 i 14753/1 KO ...) nisu bile predmet navedenih ugovora o razmeni pa navedenom pravnosnažnom presudom nije utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji tih parcela bez pravnog dejstva i ove parcele su upisane kao svojina tuženog u katastru nepokretnosti. Iako parnične stranke nisu zaključile sporazum o raskidu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti u pogledu četiri parcele i one se nalaze u posedu tuženog, tužilac je 30.09.2011. godine, vratio tuženom zbirni iznos primljene kupoprodajne cene od 343.500 evra, uz dopis da je u skladu sa ugovorom o kupoprodaji i pravnosnažnom presudom kojom je naložen raskid tog ugovora uplatio navedeni iznos. Tuženi je dopisom od 11.10.2011. godine, potvrdio prijem novca na devizni račun, navodeći da predmetni ugovor o kupoprodaji još nije u celini pravnosnažno raskinut, pa nisu u mogućnosti da pristupe pregovorima o sudbini pravnog posla (ugovora o kupoprodaji), da će uz saglasnost tužioca zadržati uplaćeni novac na depozitu do okončanja sudskog i upravnog postupka koji se vode o predmetu kupoprodaje, odnosno samog ugovora i pravne prirode predmetnog zemljišta, a nakon okončanja postupka će pozvati tužioca na konačan dogovor o daljoj sudbini tog pravnog posla, uz napomenu da na deponovan novac neće plaćati kamatu, a ukoliko se tužilac protivi da se pismeno obrati sa predlogom u vezi navedenog. Takođe je navedeno da predmetni ugovor ne smatraju regularno raskinutim jer je nekretnina još uvek na imenu preduzeća (tuženog). Nakon toga tužilac je tuženom uputio opomenu pred tužbu od 19.06.2014. godine, navodeći da je pravnosnažno utvrđeno da je ugovor od 28.07.2003. godine ništav, da je celokupan iznos kupoprodajne cene vraćen te je pozvao tuženog da u roku od 10 dana zaključi pravni posao na osnovu kog bi se tužilac mogao upisati kao vlasnik četiri navedene parcele. Tuženi je odgovorio da nije u mogućnosti da postupi jer je pitanje predaje predmetnih parcela još uvek predmet postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Subotici pod brojem P 1904/10, a koji se nalazi u fazi prekida. Tužilac je zatim 01.10.2014. godine, podneo tužbu protiv tuženog sa zahtevom da mu tuženi po osnovu sticanja bez osnova preda u posed četiri označene parcele ukupne površine 8627 m2 i u tom postupku je pravnosnažnom presudom tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Navedene četiri parcele nalaze se u Subotici u MZ Radanovac na oko tri kilometara udaljene od centra grada, a oko 3,8 km od centra Palića. Parcele su pored glavne saobraćajnice i nalaze se u zoni putnog pojasa, u dužini od oko 215 m su uz sam put, a po dubini oko 40 do 50 m. Postoje svi infrastrukturni imputi na ivici predmetnih parcela (magistralna saobraćajnica, gde su parcele sa desne strane, kao najpovoljniji položaj u odnosu na put, javna rasveta, elektroenergetsko napajanje, javni vodovod i kanalizacija, trotoar sa biciklističkom stazom, gasne instalacije, telefonske i kablovske instalacije i slično). Parcela broj 14753/2 ima direktan izlaz na saobraćajnicu u širini od oko 47 m, a parcela broj 14751/2 (koja ne pripada grupi od navedenih četiri parcele) onemogućava pristup javnom putu za parcele 14751/1 i 14752/1, dok parcela broj 14753/1 izlaz na put ostvaruje preko parcele broj 14753/2. Preostalih sedam parcela su udaljene od magistralnog puta oko 50 m do 400 m po dubini i bez ikakvih infrastrukturnih potencijala (parcele nemaju potpuno rešene puteve i službenosti za pristup poljoprivrednih mašina radi agrotehničke obrade). Na dan potpisivanja ugovora o kupoprodaji (28.07.2003. godine) predmetne četiri parcele su bile van građevinskog područja, bez prava gradnje, tretirane kao poljoprivredno zemljište prema tada važećem Generalnom urbanističkom planu, a tek usvajanjem planskog akta 2006. godine, dolazi do proširenja građevinskog reona i tada navedene parcele ulaze u njegov sastav. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da srazmerna kupoprodajna cena za ove četiri parcele iznosi 153.180,39 evra, dok je vrednost preostalih sedam parcela u odnosu na zbirnu kupoprodajnu cenu (343.500 evra) 190.319,61 evro.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev u iznosu od 153.180,39 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2011. godine, primenom člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je tuženi nesavestan sticalac u tom iznosu vraćenog novca.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati novčani iznos od 153.180,39 evra koji odgovara utvrđenoj srazmeri kupoprodajne cene za četiri parcele koje su bile predmet ugovora o kupoprodaji zaključenog između parničnih stranaka i koji u tom delu nije raskinut, nakon što je pravnosnažnom presudom utvrđeno da ugovor ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na preostalih sedam parcela koje su prethodno bile predmet ugovora o razmeni. Međutim, u pogledu odluke o zakonskoj zateznoj kamati, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Po opštem pravilu o sticanju bez osnova iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Prema članu 214. tog zakona, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. To znači da su dva momenta od kojih teče kamata kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, prvi od dana sticanja (ako je sticalac nesavestan) i drugi od dana podnošenja zahteva, ako je sticalac savestan.

U konkretnom slučaju tužilac je vratio tuženom zbirni iznos primljene kupoprodajne cene od 343.500 evra, nakon što je pravnosnažnom presudom utvrđeno da ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je zaključen između parničnih stranaka ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na sedam parcela koje su prethodno bile predmet ugovora o razmeni, za koje je utvrđeno da su ništavi. Tužilac je zatim podneo tužbu protiv tuženog sa zahtevom da mu preda u posed četiri označene parcele i u tom postupku je pravnosnažnom presudom tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Zato je tuženi u obavezi da tužiocu vrati novčani iznos koji odgovara visini, u ovoj parnici utvrđene, kupoprodajne cene za četiri parcele u odnosu na vrednost preostalih parcela na osnovu člana 210. ZOO, jer je ugovor ostao na snazi u tom delu, odnosno između parničnih stranaka kao saugovarača nije došlo do sporazumnog raskida ugovora u preostalom delu. Savesnost sticaoca je pravni standard koji se procenjuje na osnovu svih okolnosti konkretnog slučaja. Sledom navedenog, a imajući u vidu tok i ishod sudskih postupaka koji su vođeni, te ostvarenu pisanu komunikaciju između parničnih stranaka povodom vraćanja zbirnog iznosa kupoprodajne cene, kao i da je srazmera vrednosti kupoprodajne cene za četiri parcele u odnosu na vrednost preostalih parcela utvrđena u ovoj parnici veštačenjem, ne može se prihvatiti kao pravilno stanovište nižestepenih sudova da je tuženi nesavestan sticalac tog novčanog iznosa od dana sticanja. Zato tuženi nije u obavezi da platiti zateznu kamatu od dana sticanja, već od podnošenja zahteva za isplatu (tužbe u ovoj parnici). Ovde je reč o vraćanju novčanog iznosa koji je tužilac, kao prodavac primio na ime kupoprodajne cene, a zatim vratio tuženom, kao kupcu, nakon što je pravnosnažnom presudom utvrđeno da ugovor koji su zaključili ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na određene parcele, pa je tuženi u obavezi da tužiocu vrati iznos koji odgovara utvrđenoj kupoprodajnoj ceni za preostale četiri parcele, jer je ugovor u tom delu ostao na snazi, odnosno između parničnih stranaka kao saugovarača nije došlo do sporazumnog raskida ugovora. Zato su neosnovani navodi revizije da je na sporni pravni odnos trebalo primeniti pravila o naknadi štete i tako oceniti prigovor zastarelosti potraživanja. Neosnovano obogaćenje nema karakteristike štete, pa se kod sticanja bez osnova primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima (10 godina) koji rok nije prošao od dana vraćanja kupoprodajne cene (30.09.2011. godine), do podnošenja tužbe u ovoj parnici 01.04.2019. godine. Zato su bez značaja revizijski navodi kojima se ukazuje da je tuženi već u odgovoru na tužbu istakao prigovor zastarelosti potraživanja (što je tačno), a da je drugostepeni sud pogrešio kada je zaključio da prigovor nije istaknut u toku parnice, već tek u žalbi. Ostalim navodima revizije se osporava ocena nalaza i mišljenja veštaka, čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković