Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su dali odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2066/17 od 18.06.2018. godine, razveden je brak tužilje VV i tuženog GG, a maloletna deca stranaka AA i BB povereni su majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Tužilja VV je po osnovu sticanja u braku suvlasnik sa 2/3 idealnih delova a tuženi sa 1/3 idealnih delova na stanu broj .. površine 65 m2, koji se nalazi u Beogradu u ulici ... broj .., u pogledu kog stana su pokušali da regulišu imovinske odnose isplatom suvlasničkog udela tuženom, ali sporazum nisu uspeli da postignu. Tužioci AA i BB stanuju u navedenoj nepokretnosti zajedno sa majkom i ocem i ne poseduju drugu nepokretnost. Majci je od strane organa starateljstva ukazano da bi se izmeštanje dece u drugu sredinu nepovoljno odrazilo na njih, imajući u vidu dosadašnje relacije, odvajanje od društva i mesta gde treniraju. Porodični problemi se reflektuju na decu, kod tužioca AA je prisutan sukob lojalnosti usled konflikta roditelja i istom je preporučen tretman kod psihologa. Tužilja VV je zaposlena u ... i ostvaruje mesečnu zaradu od oko 200.000,00 dinara, snosi sve troškove stanovanja i ratu stambenog kredita za predmetnu nepokretnost. Tuženi je nakon smrti oca nasledio 1/2 dela kuće u Beogradu, kao i 1/2 dela kuće u ..., okućnice, njiva i šuma, zaposlen je i ostvaruje zaradu u iznosu od 60.000,00 dinara. Ranije se bavio arbitražnim klađenjem i na taj način ostvarivao dodatne prihode. Savetodavni tretmani parničnih stranaka nisu dali očekivane rezultate, nije došlo do pomaka u funkcionisanju porodice i roditeljska komunikacija je iz konstantnih svađa prešla u pasivno ignorisanje uz povremene svađe, te je prisutna pasivna agresija. Aktuelna situacija veoma negativno utiče na maloletnu decu. Porodični problemi između roditelja i dalje su aktuelni, kao faktori rizika koji dovode do nesuglasica i povremenih svađa i prestanka roditeljske komunikacije, koji stoga predstavljaju visok rizik za dalji adekvatan rast i razvoj maloletne dece, a aktuelni sudski postupci dominantno pogoršavaju odnos roditelja i porodično funkcionisanje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio pravo stanovanja u korist tužilaca na 1/3 dvosobnog stana broj .., u Beogradu u ulici ... broj .., koji idealni deo je u svojini tuženog, dok je odbio tužbeni zahtev tužilaca za iseljenje tuženog iz predmetnog stana, kao i zahtev da se naloži katastru zabeležba prava stanovanja u korist tužilaca na 1/3 dela stana.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu uz zaključak da zasnivanje prava stanovanja u korist tužilaca u potpunosti odgovara najboljem interesu i potrebama maloletne dece i predstavlja centar njihovih životnih aktivnosti, a ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog, s obzirom da tuženi osim suvlasničkog udela na predmetnom stanu poseduje i udeo u kući koja se nalazi u Beogradu, kao i kući u ..., okućnci, njivama i šumama, pa tuženi neće biti doveden u nezavidan položaj, niti je ostvarenje prava proisteklo iz očigledne zloupotrebe od strane lica koja to pravo zahtevaju. Tužilja VV, kao roditelj kome su deca poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava, osim suvlasničkog udela na spornoj nepokretnosti nema druge nepokretnosti u vlasništvu u kojoj bi ona i mal. deca mogli da stanuju. U odnosu na zahtev tužilaca da se tuženi iseli iz predmetnog stana, drugostepeni sud je u ovom delu preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev za iseljenje, uz zaključak da su poremećeni odnosi roditelja potencijalna opasnost po pravilan psiho-fizički razvoj dece.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo konstituisanjem prava stanovanja na stanu koji je u vreme podnošenja tužbe bio u suvlasništvu tužioca VV i tuženog i usvajanjem zahteva za iseljenje tuženog iz predmetnog stana.

Odredbom člana 194. Porodičnog zakona, regulisano je pravo stanovanja (habitatio) tako što je propisano da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1.), pravo stanovanja traje do punoletstva deteta (stav 2.), nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanjem njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3.).

U konkretnom slučaju VV, kao roditelj koji vrši roditeljsko pravo, osim suvlasničkog udela na spornoj nepokretnosti nema pravo svojine na drugom useljivom stanu u kome bi ona i maloletna deca mogli da stanuju, te i po oceni ovog suda, shodno citiranoj odredbi zakona, tužioci imaju pravo stanovanja na stanu koji je u suvlasništvu tužilje VV i tuženog.

Pravo stanovanja – habitacija je lična službenost iz korpusa dečijih prava koje je ustanovljeno u cilju egzistencijalne zaštite deteta, radi zbrinjavanja deteta i u interesu roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Suština zakonske odredbe je da se obezbedi ostvarivanje prava na dom kao jednog od najvažnijih prava iz korpusa prava ustanovljenih radi dobrobiti i zaštite deteta. Za ostvarivanje ovog prava potrebno je da budu ispunjeni uslovi propisani citiranom odredbom člana 194. Porodičnog zakona. U konkretnoj situaciji navedeni uslovi za ustanovljenje prava stanovanja na nepokretnosti, stanu, koji je u suvlasništvu tužilje VV i tuženog, su ispunjeni, jer VV kao roditelj kome su deca poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava nema pravo svojine na nekom drugom useljivom stanu. Pravo stanovanja je kao lična službenost nedeljiva što znači da tereti celo poslužno dobro, odnosno celu stvar, osim ukoliko je ustanovljeno na delu stvari koja je realno podeljena na više delova. Po nalaženju Vrhovnog suda, konstituisanje prava stanovanja u korist tužilaca na stanu na kome su VV i tuženi suvlasnici, zasnovana je na zakonu.

Odredbom člana 194. Porodičnog zakona nije isključena mogućnost da se pravo stanovanja ustanovi na stanu koji je u vlasništvu oba roditelja dece. Vrhovni sud zaključuje da konstituisanje prava stanovanja tužilaca na spornom stanu ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog iz svih razloga koje je naveo i drugostepeni sud u pobijanoj presudi. Pored toga, ova lična službenost ne predstavlja ni prekomeran teret za tuženog jer iz utvrđenih činjenica proizilazi da je tuženi nakon smrti oca nasledio 1/2 dela kuće u Beogradu, kao i 1/2 dela kuće u ..., okućnice, njiva i šume, na koji način neće biti doveden u nezavidan položaj. Sve ovo i pri činjenici da se porodični problemi između roditelja, koji su i dalje aktuelni, reflektuju i na decu i predstavljaju visok rizik za dalji adekvatan rast i razvoj maloletne dece i da se narušena porodična situacija u stanu negativno u visokoj meri odražava i na decu, te da u takvoj situaciji interesi roditelja, a samim tim i tuženog, moraju biti podređeni najboljem interesu dece koji su u ovoj situaciji ostvaruje iseljenjem tuženog iz predmetnog stana.

Zbog svega iznetog, neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da tužilja VV ima veće prihode od tuženog i da se tuženom stavlja prekomeran teret, jer zbog specifičnosti celokupne situacije, najboljeg interesa dece koja trpe negativan uticaj konfliktnog odnosa bivših supružnika, polazeći od prava na dom proklomovan Konvencijom o pravima deteta i citiranim odredbama Porodičnog zakona, na ovaj način se zaštićuje interes maloletne dece koji imaju primat i na koji način se ne ugrožavaju svojinska prava tuženog, već se privremeno ograničava u korišćenju spornog stana. Zbog navedenog neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka, odgovora na reviziju, je odbijen, jer navedeni troškovi nisu bili nužni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić