U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici iz porodičnih odnosa tužioca mal. M.R.1 iz S., čiji je zakonski zastupnik majka M.R.2 iz S., čiji je punomoćnik M.A., advokat iz S., protiv tuženog N.M., iz S.P., čiji je punomoćnik V.Ž., advokat iz S.P., radi izdržavanja, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 471/15 od 02.09.2015. godine, na sednici održanoj 28.01.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 471/15 od 02.09.2015. godine, u odnosu na odluku kojom je odbijena žalba tuženog i zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 471/15 od 02.09.2015. godine, u odnosu na odluku o troškovima postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Smederevu, presudom P2 863/2012 od 17.04.2015. godine, obavezao je tuženog da na ime svog doprinosa zakonskom izdržavanju svog sina-tužioca, isplati iznos od 10.000,00 dinara, mesečno, za period od 01.01.2012. godine pa do 13.09.2012. godine, a u ukupnom iznosu od 84.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.09.2012. godine, kao dana dospelosti potraživanja, pa sve do isplate, na ruke zakonskom zastupniku, pod pretnjom prinudnog izvršenja u roku od 15 dana od dana prijema presude (stav prvi izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa iz stava prvog izreke presude pa do traženog iznosa od 12.000,00 dinara, mesečno, za period od 01.01.2012. godine pa do 13.09.2012. godine, a do tužbom ukupno traženog iznosa od 101.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.09.2012. godine pa do isplate (stav drugi izreke). Odbio je kao neosnovan prigovor presuđene stvari istaknut od strane tuženog (stav treći izreke). Odlučio je i da svaka stranka snosi svoje troškove (stav četvrti izreke).

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž2 471/15 od 02.09.2015. godine, odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Smederevu P2 863/12 od 17.04.2015. godine (stav prvi izreke). Odbio je zahteve tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, revizije su blagovremeno izjavili:

- tužilac, u odnosu na odluku o troškovima postupka, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, i

- tuženi, u odnosu na odluku kojom je odbijena njegova žalba i u odnosu na odluku o troškovima postupka, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužioca u granicama svojih ovlašćenja, na osnovu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5. a u vezi člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-US), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13- US, 74/13-US i 55/14), pa je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 29. stav 1. ZPP, je propisano, da, kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Odredbom stava 2. ovog člana, da, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Prema tome, pod glavnim zahtevom u smislu navedenog člana podrazumeva se zahtev stranke zbog koga se postupak vodi, dok se sporednim traženjima smatraju zahtevi stranke koji se ističu povodom ili sa glavnim zahtevom, odnosno potraživanja akcesorne prirode u odnosu na glavni zahtev. Sporedna traženja se uzimaju u obzir samo kada se traže kao glavno potraživanje i tada se prema tom potraživanju određuje vrednost predmeta spora.

Kako tužilac revizijom pobija odluku o troškovima postupka, koja u konkretnom slučaju ne čini glavni zahtev, to revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u pobijanom delu po reviziji tuženog, na osnovu člana 399. ZPP, pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz stava 2. tačke 10. i 12. ovog člana, na koje se u reviziji ukazuje, pa se u tom delu navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Viši sud u Smederevu, pravnosnažnom presudom P2 38/11 od 13.09.2012. godine, utvrdio je da je tuženi otac tužioca mal. M.R.1 rođenog …... godine i obavezao tuženog da plaća izdržavanje tužiocu počev od 13.09.2012. godine u visini od 22% mesečno od zarade koju ostvaruje umanjene za poreze i doprinose. Tužilac je od rođenja, pa i u spornom periodu od 01.01.2012. godine pa do 13.09.2012. godine, živeo sa majkom u kući njenih roditelja u selu S., čineći sa njima zajedničko domaćinstvo. Majka tužioca je do juna 2012. godine bila zaposlena, ali se nalazila na porodiljskom bolovanju i po tom osnovu ostvarivala je pravo na novčanu naknadu u visini od 19.000,00 dinara do 24.000,00 dinara, mesečno. Radni odnos tužiočeve majke je prestao na osnovu sporazuma sa poslodavcem, tako da nije ostvarila pravo na otpremninu. U spornom periodu, tuženi je bio zaposlen kao profesor u osnovnoj školi i ostvarivao je mesečnu zaradu od 45.000,00 do 46.000,00 dinara. Tuženi je oženjen i otac je deteta rođenog 2008. godine. Supruga tuženog je u radnom odnosu. Tuženi je vlasnik stana u kojem živi sa porodicom-suprugom i detetom. Tužilac nije ostvario pravo na dečji dodatak, zato što njegova majka nije podnela takav zahtev. U spornom periodu minimalna suma izdržavanja iznosila je mesečno oko 20.000,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su obavezali tuženog da isplati tužiocu za period od 01.01.2012. pa do 13.09.2012. godine, iznos od po 10.000,00 dinara, mesečno, odnosno ukupno iznos od 84.000,00 dinara, na ime doprinosa za zakonsko izdržavanje tužioca, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.09.2012. godine, kao dana dospelosti potraživanja pa do isplate, na ruke zakonskoj zastupnici. Odredbama člana 160. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11), je propisano da izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1), da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2), i da mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3).

Prema tome, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom na najbolji interes tužioca kao maloletnog deteta, tj. njegove potrebe kao poverioca i mogućnosti tuženog kao dužnika izdražavanja, imajući u vidu da se dosuđeno izdržavanje odnosi na period od 01.01.2012. godine do 13.09.2012. godine, a da se izdržavanje dosuđeno presudom Višeg suda u Smederevu P 238/11 od 13.09.2012. godine, odnosi na period od 13.09.2012. godine.

Pri tome, nije neophodno dalje detaljno obrazlagati presudu u delu kojim se revizija odbija kao neosnovana, jer se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi pa se daljim obrazlaganjem presude ne bi postiglo novo tumačenje prava, već se tuženi kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude, da se nepotrebno ne bi ponavljalo, na osnovu odredbe člana 405. stav 2. ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 207. Porodičnog zakona.

Neosnovan je zahtev tuženog za naknadu troškova na ime sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, s obzirom na uspeh tuženog u postupku po reviziji, odnosno da je njegova revizija odbijena, a na osnovu člana 149. i 150. a u vezi odredbe člana 161. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.