Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 625/24 od 11.09.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P 1053/20 od 24.10.2023. godine u stavu trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi ugovor o doživotnom izdržavanju R3 210/2013 od 13.02.2013. godine, zaključen između DD, kao davaoca izdržavanja i ĐĐ i EE, kao primalaca izdržavanja, te da se njegova pravna dejstva stavljaju van snage, što su tuženi kao naslednici sada pok. DD bili dužni priznati i trpeti. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke presude Osnovnog suda u Pančevu P 1053/20 od 24.10.2023. godine tako što je obavezana tužilja da tuženima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 577.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženima solidarno naknadi troškove drugostepenog postupka u ukupnom iznosu od 66.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Imajući u vidu da je prvostepena presuda preinačena od strane drugostepenog suda, to su se stekli uslovi da se o reviziji razmatra u smislu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23).

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. DD, kao davalac izdržavanja je sa sada pok. ĐĐ i sada pok. EE kao primaocima izdržavanja, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen kod Osnovnog suda u Pančevu, Sudska jedinica u Alibunaru R3 210/2013 dana 13.02.2013. godine. Navedenim ugovorom primaoci izdržavanja su se obavezali da nakon svoje smrti ostave davaocu izdržavanja nepokretnosti opredeljene u tom ugovoru (kao i pokretne stvari) a davalac izdržavanja se obavezao da primaoce izdržavanja doživotno izdržava shodno njihovim potrebama. Nije bila ugovorena zajednica života, a ugovorom je konstatovano da se davalac izdržavanja godinama unazad pre zaključenja ugovora brinuo o primaocima izdržavanja, tako da je ugovorom formalno uređen njihov odnos. Tužilja je ćerka i zakonski naslednik pok. ĐĐ iz prvog braka, a ĐĐ je preminuo dana ...2013. godine. Davalac izdržavanja DD je pastorak pokojnom ĐĐ, a sin EE a koja je bila u braku sa ĐĐ. Rešenjem Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru Ov 1013/13 od 22.07.2013. godine, tužilja je upućena na parnicu radi osporavanja predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju. Sada pok. ĐĐ se razboleo četiri meseca pre nastupanja smrtnog ishoda. Utvrđeno je da ima dijagnozu adenokarcinom želudca odnosno zloćudni tumor želudca i da je slabokrvnog sekundarnog tipa koja je bila uzrokovana postojanjem zloćudne bolesti i da ima oboljenje srčanog mišića. Bolnički je lečen i otpušten iz opšte bolnice u Pančevu 10 dana nakon prijema, počev od 16.11.2012. godine. Mesec dana nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju ĐĐ je preminuo. Obavljeno je veštačenje od strane neuropsihijatra na okolnost rasuđivanja pokojnog ĐĐ za zaključenje ugovora pa je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra utvrđeno da u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju kod sada pok. ĐĐ nisu postojale nikakvi podaci koji bi govorili o njegovoj psihičkoj izmenjenosti tako da kod njega nije postojalo stanje privremene ili trajne duševne bolesti, odnosno duševne poremećenosti, izlapelosti (demencije) ili teže duševne bolesti koje bi mogle uticati na sposobnost za zaključivanje ugovora. Veštačenjem od strane veštaka hirurga utvrđeno je da je zbog nedostatka navedenih medicinskih parametara vrlo teško i gotovo nemoguće realno i odgovarajuće sagledati fizičko stanje pok. ĐĐ na dan zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju. ĐĐ je primao određene injekcije što mu je umanjivalo bolove. Bilo bi teško proceniti brzinu razvoja bolesti u trenutku potpisivanja ugovora o doživotnom izdržavanju. Zdravstveno stanje pok. ĐĐ bilo bi povoljnije da je medicinski praćen sa odgovarajućom terapijom. Srednja linija preživljavanja u pomenutom stadijum kancera želudca je između tri i 12 meseci. Da je operisan stopa preživljavanja preko pet godina je preko 18 do 20%. Bolest kod pok. ĐĐ je dijagnostikovana u novembru 2012. godine i indikativno je napredovala a u martu sledeće godine operativni tretman bio bi kontraproduktivan jer bi više štetio nego pomogao zdravlju pacijenta ĐĐ koji je bio u završnoj fazi zloćudne bolesti.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, polazeći od odredbe člana 203. Zakona o nasleđivanju prvostepeni sud je zaključio da prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju nije bilo neizvesnosti koliko će živeti primalac izdržavanja i koliko bi trajala obaveza davaoca izdržavanja. Pok. ĐĐ je znao za bolest, a znao je i davalac izdržavanja DD pa shodno tome da ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja a s obzirom na vremenski razmak između postavljene dijagnoze i zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja to predmetni ugovor nije imao obeležje aleatornosti pa su ispunjeni uslovi za poništaj tog ugovora. Stoga je eventualni tužbeni zahtev usvojen.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav zaključak prvostepenog suda, nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, prema odredbi člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju predviđeno je kad se može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju. U konkretnom slučaju iz činjeničnog stanja proizlazi da je sada pok. ĐĐ zbog starosti i slabog zdravlja hteo da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju jer je želeo da zadnje dane proživi dostojanstveno. Bila mu je potrebna nega, a davalac izdržavanja se brinuo o njegovim potrebama kao i potrebama drugog primaoca izdržavanja sada pok. EE. Davalac izdržavanja se starao o njihovoj ličnoj i stambenoj higijeni, uredno i redovno obezbeđivao sve što im je bilo potrebno, pok. ĐĐ je nabavljao lekove i posle njegove smrti davalac izdržavanja je snosio troškove sahrane, u skladu sa mesnim običajima i u svemu je postupio u skladu sa zaključenim ugovorom. Nakon smrti ĐĐ, DD je nastavio da izvršava i svoje obaveze prema drugom primaocu izdržavanja, ugovaraču EE sve do njene smrti ...2017. godine, što znači da je svoje obaveze izvršavao dugi niz godina. I pre smrti pok. ĐĐ, sada pok. DD se brinuo o ĐĐ, a nakon njegove smrti nastavio je da se brine i o drugom primaocu izdržavanja sada pok. EE. Stoga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje. 

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilje. Iz utvrđenih činjenica jasno proizlazi da je primalac izdržavanja sada pok. ĐĐ znao da boluje od teške bolesti. Želeo je da zadnje dane proživi dostojanstveno pa se stoga i odlučio na zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju, a davalac izdržavanja se i ranije brinuo o njemu kao i o drugom primaocu izdržavanja EE. Prema članu 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovora nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Na osnovu veštačenja od strane veštaka hirurga, utvrđeno je da bi za pokojnog ĐĐ bilo povoljnije da je medicinski praćen i ordiniran simptomatskom terapijom, ako nije moguće radikalno lečenje s obzirom da je bolest uznapredovala, ali da se u konkretnom slučaju mogao očekivati smrtni ishod. Međutim, kako ĐĐ nije medicinski praćen i sagledan teško je proceniti brzinu razvoja bolesti u trenutku potpisivanja ugovora o doživotnom izdržavanju. Srednja linija preživljavanja u pomenutom stadijumu kancera želudca između tri i 12 meseci. ĐĐ je kancer evidentiran u novembru 2012. godine i isti je preminuo u martu mesecu sledeće godine, pa bi operativni zahvat bio kontraproduktivan jer bi više štetio nego pomogao zdravlju pacijenta ĐĐ. Međutim, davalac izdržavanja sada pok. DD je i pre toga vodio računa o primaocima izdržavanja i sada pok. ĐĐ, vodio je računa o njihovoj ličnoj i stambenoj higijeni i uredno je obezbeđivao ĐĐ sve što mu je bilo potrebno u pogledu lekova, a nakon njegove smrti snosio je troškove sahrane u skladu sa mesnim običajima i odredbom ugovora o doživotnom izdržavanju. Nakon smrti ĐĐ nastavio je da vrši ispunjenje ugovornih obaveza i prema drugom primaocu izdržavanja sada pok. EE. Saznanje davaoca izdržavanja da pokojni ĐĐ boluje od teške maligne bolesti adenokarcinoma želudca, ne čini samo po sebi razlog za poništaj ugovora, isključivo zbog toga što je smrt primaoca izdržavanja nastupila ubrzo posle zaključenog ugovora. Pravilno je zaključeno da je cilj zaključenja ugovora bilo pravno oblikovanje faktičkog stanja jer se davalac izdržavanja i ranije brinuo o zdravlju ĐĐ, pa je pravilno zaključeno da smrt primaoca izdržavanja ĐĐ koja se očekivala nije mogla biti motiv i osnova zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju. Shodno svemu iznetom, nisu prihvatljivi navodi iz revizije tužilje da u konkretnom slučaju nedostaje aleatornost.

Shodno napred iznetom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković