Protiv usvajajućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao izvršni poverilac, podneo sudu protiv tuženog, kao izvršnog dužnika, predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, radi naplate novčanog potraživanja – duga po osnovu ugovora o kreditu br. ../08 od 17.09.2008. godine i ugovora o jemstvu od 17.09.2008. godine, a na osnovu menice br. AB .. od 17.09.2008. godine u iznosu od 2.445.231,70 dinara. Osnovni sud u Vranju je usvojio predlog za izvršenje i doneo rešenje o izvršenju Ii br. 104/15 od 05.06.2015. godine, protiv koga je tuženi, kao izvršni dužnik, izjavio prigovor, pa je rešenjem Osnovnog suda u Vranju Ii br. 104/15 od 13.07.2015. godine, rešenje o izvršenju stavljeno van snage u delu kojim je određeno izvršenje i odlučeno da će se postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Tužilac je sa korisnikom kredita Trgošped d.o.o. Vranje, čiji je direktor i osnivač tuženi, zaključio ugovor o kreditu br. ../08 dana 17.09.2008. godine, kojim mu je odobrio kredit sa valutnom klauzulom u iznosu od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke na dan isplate, na rok od 120 meseci, sa ugovorenom kamatom po stopi od 17,50% na godišnjem nivou na neotplaćeni iznos glavnice, pri čemu se kamata obračunava proporcionalnom metodom. Instrumenti obezbeđenja ugovora o kreditu predviđeni su u članu 4. Ugovora, tako što, pored ostalog, obezbeđenje urednog izmirenja obaveza koje proističu iz tog ugovora služe dve blanko sopstvene menice izdate i potpisane od strane tuženog, koji je izrazio saglasnost da banka, kao menični poverilac, može popuniti blanko menicu koja je data kao sredstvo obezbeđenja sa klauzulom ''bez protesta'' i u nju uneti sve bitne menične sastojke u skladu sa uslovima predviđenim tim ugovorom, a za naplatu potraživanja banke po osnovu glavnice, redovne kamate, zatezne kamate i drugih troškova shodno ugovoru o kreditu koji je potpisao tuženi. Tužilac je, kao banka, sa tuženim, u svojstvu jemca zaključio takođe i ugovor o jemstvu dana 17.09.2008. godine kojim je tuženi, povodom napred navedenog ugovora o kreditu br. ../08 od 17.09.2008. godine, preuzeo samostalnu i neopozivu obavezu da, bez prigovora, kao jemac platac, bude odgovoran prema banci za obavezu dužnika, odnosno da će ispuniti obavezu dužnika iz ugovora o kreditu u celosti, kao i da banka nije dužna da se zahtevom za ispunjenje obaveze iz ugovora o kreditu prethodno obrati dužniku. Kao sredstvo obezbeđenja obaveze po tom ugovoru predviđeno je da jemac predaje banci dve blanko sopstvene menice sa klauzulom ''bez protesta'', kao i da potpisivanjem tog ugovora jemac neopozivo ovlašćuje banku da ih može popuniti i u njih uneti bitne menične elemente u skladu sa zakonom i ugovorom, a u vrednosti ukupnog potraživanja banke prema dužniku iz ugovora o kreditu. Menica serijskog broja AB .. izdata dana 17.09.2008. godine, glasi na iznos od 2.445.231,70 dinara, sa datumom dospeća 22.05.2015. godine, a tu menicu je, kao trasant, sa klauzulom ''bez protesta'' potpisao tuženi. Tranšped d.o.o. Vranje, kao korisnik kredita nije ispunjavao svoje obaveze preuzete ugovorom o kreditu, zbog čega tužilac ima nenaplaćeno potraživanje koje je utvrđeno nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke, a koje, na dan proglašenja kredita dospelim 22.05.2005. godine, iznosi 2.272.969,26 dinara, od čega je neizmirena glavnica duga 2.149.344,21 dinar, neizmirena redovna kamata 123.625,05 dinara i zatezna kamata po kreditu u slučaju docnje 0,00 dinara, prema prvoj varijanti, dok po drugoj varijanti potraživanje tužioca ukupno iznosi 2.200.721,00 dinara, od čega je neizmirena glavnica 2.149.344,21 dinar, neizmirena redovna kamata po kreditu 51.376,89 dinara, a zatezna kamata po kreditu u slučaju docnje 0,00 dinara. U obe varijante, sudski veštak je obračunao potraživanje tužioca prema tuženom na osnovu odredbi ugovora, a primenom stope redovne kamate od 17,50% na godišnjem nivou, kao i primenom zvanične stope zakonske zatezne kamate za docnju u izmirenju anuiteta, s tim što u drugoj varijanti nalaza nisu iskazani troškovi obrade kredita.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud, prihvatajući drugu varijantu nalaza sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke, pravilno obavezao tuženog da tužiocu na ime duga po osnovu predmetnog ugovora o kreditu isplati iznos od 2.200.721,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnice od 2.149.344,21 dinara počev od 22.05.2015. godine pa do isplate.

Odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određen iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

Na osnovu odredbe člana 1004.stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, ako se jemac obavezao kao jemac platac, odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo).

U smislu stava 1.odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom.

U konkretnom slučaju, tuženi se tužiocu obavezao za dug njegovog dužnika, kao jemac platac, što znači da tužiocu kao poveriocu, odgovara kao glavni dužnik za celu obavezu, koja iznosi 2.200.721,10 dinara. U tom iznosu je sadržan glavni dug koji iznosi 2.149.344,21 dinar, pa je na iznos glavnog duga tuženi dužan da tužiocu plati i kamatu, imajući u vidu da je kamata sankcija za docnju, shodno citiranoj odredbi zakona. Takođe je tuženi dužan da tužiocu isplati i neizmirenu redovnu kamatu po kreditu u iznosu od 51.376,89 dinara, jer se tako obavezao ugovorom.

Navodima revizije revidenta neosnovano se ukazuje da je ugovorena kamata po predmetnom ugovoru od 17,50% na godišnjem nivou, zelenaška. Suprotno tim navodima revizije revidenta, na osnovu zvanično objavljenih statističkih podataka, referentna stopa Narodne banke Srbije u periodu od 29.05.2008. godine do 03.11.2008. godine (predmetni ugovor zaključen je dana 17.09.2008. godine) iznosila je u rasponu od 15,75 do 17,75% na godišnjem nivou. Kada se ima u vidu da je predmetnim ugovorom ugovorena redovna kamata od 17,50% na godišnjem nivou, sledi da se radi o kamatnoj stopi koja je u granicama primenjivane referentne stope Narodne banke Srbije u tom periodu, a ne o zelenaškoj kamati. Zbog toga se navodima revizije tuženog neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić