Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8876/2019 od 09.01.2020. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 14831/2018 od 24.05.2019. godine u delu stava prvog izreke, kojim je obavezan tuženi da tužiljama na ime naknade štete zbog neisplaćenih penzija za period od septembra 2009. godine do septembra 2012. godine isplati taksativno navedene iznose sa pripadajućom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate i u stavu trećem i četvrtom izreke presude. Stavom drugim izreke, delimično je usvojena žalba tuženog, pa je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu P 14831/2018 od 24.05.2019. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen zahtev tužilja kojim su tražile da sud obaveže tuženog da im isplati na ime naknade štete zbog neisplaćivanja penzija za period od oktobra 2012. godine pa do februara 2014. godine taksativno navedene iznose sa pripadajućom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su blagovremeno izjavile reviziju na stav drugi izreke iste, iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u pobijanom stavu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilja nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe, koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužilja, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravnom prethodniku ovde tužilja je rešenjem tuženog od 04.08.1992. godine priznato pravo na penziju počev od 30.06.1992. godine, i ista mu je isplaćivana sve do 24.11.1999. godine, kada je obustavljena isplata. Tužbom od 12.10.2012. godine pravni prethodnik ovde tužilja, tražio je naknadu štete na ime dospelih, a neisplaćenih penzija za period od 01.12.1999. godine pa do 01.10.2012. godine, dok je podneskom od 29.06.2017. godine zahtev opredeljen tako da su traženi i iznosi za period od 01.12.2012. godine do 31.03.2015. godine. U toku dokaznog postupka izveden je dokaz veštačenjem i dopunskim veštačenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke koji je izračunao iznose manje isplaćene penzije u periodu od 01.11.1999. godine, zaključno sa 31.03.2015. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tuženi svojim nepravilnim postupanjem, odnosno obustavom isplate penzija tužiocu u utuženom periodu koje je ostvario na osnovu napred navedenog rešenja, pričinio štetu u visini mesečnih iznosa koji su utvrđeni veštačenjem, pa je primenom odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima usvojio zahtev tužilja, s tim da je na dosuđeni iznos naknade dosuđena i zakonska zatezna kamata shodno odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima i to počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, s obzirom da se radi o naknadi materijalne štete.

Drugostepeni sud je zaključio da je pravilna odluka prvostepenog suda za period od septembra 2009. godine do septembra 2012. godine, ali da je zahtev za naknadu štete nastalu za period od oktobra 2012. godine do februara 2014. godine postavljen tek u pisanom podnesku od 29.06.2017. godine, zbog čega je za taj period nastupila zastarelost tužiočevog potraživanja u smislu odredbe člana 376. ZOO, pa je u tom delu preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev primenom člana 394. stav 4. ZPP.

Prema članom 376. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za 3 godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1). U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za 5 godina od kada je šteta nastala (stav 2).

Prema članu 186. ZOO obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, ali zastarelost potraživanja po ovom osnovu (član 376. stav 1) počinje da teče od dana u kome je oštećeni doznao za štetu i učinioca (subjektivan rok).

Odredbom člana 361. stav 1. istog Zakona zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako Zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano.

Kod utvrđenja da je u ovoj parnici dana 12.10.2012. godine podneta tužba za naknadu štete za dospele, a neisplaćene penzije u periodu od 01.12.1999. godine do 01.10.2012. godine, a da je tek pisanim podneskom od 29.06.2017. godine preciziran tužbeni zahtev i preinačena tužba u smislu člana 200. stav 1. Zakona parničnom postupku povećanjem postojećeg zahteva, odnosno isticanjem drugog zahteva uz postojeći – za isplatu naknade štete dospelih, a neisplaćenih penzija i za period od oktobra 2012. godine do maja 2014. godine (s tim da je zahtev iz drugih razloga odbijen za period od februara do maja 2014. godine) to je i po oceni revizijskog suda nastupila zastarelost tužiočevog potraživanja za period od oktobra 2012. godine do maja 2014. godine u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno utvrdio drugostepeni sud, jer tužilac svoje potraživanje po preinačenoj tužbi od 29.06.2017. godine za period od oktobra 2012. godine do maja 2014. godine nije ostvario u okviru roka propisanog odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako se razlozima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužilja odbio kao neosnovanu, pa je primenom člana 414. Zakona parničnom postupku odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić