U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravni sledbenik privrednog subjekta „Farm-kaps“ d.o.o. Lebane koji je kao prodavac sa kupcem ovde tuženim, zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – stambene zgrade i zemljišta pod objektom površine 84 m2 izgrađene na kat.parc.br. .. potez Ulica ..., upisane u list nepokretnosti broj .. KO Leskovac koji je overen pred Opštinskim sudom u Leskovcu Ov 608/11 dana 04.05.2011. godine. Navedenim ugovorom ugovorena je kupoprodajna cena u iznosu od 730.000,00 dinara. Prema sporazumu ugovarača tuženi je stupio u državinu nepokretnosti i upisao se kao vlasnik u javnim knjigama kod nadležne Službe republičkog geodetskog zavoda. Tuženi je nakon toga prodao istu nepokretnost kupcu BB ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 08.08.2014. godine koji nije overen. Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P 3842/16 od 04.12.2019. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca BB da se utvrdi prema tuženom AA da je po osnovu tog ugovora od 08.08.2014. godine stekao pravo svojine na nepokretnosti koja je predmet ovog spora. Istom odlukom je utvrđeno po protivtužbenom zahtevu da je ništav navedeni pisani ugovor zaključen 08.08.2014. godine i da ne proizvodi pravno dejstvo. Ugovorom čiji se raskid traži nije ugovoren rok plaćanja kupoprodajne cene, niti dinamika plaćanja. Zakonski zastupnik prodavca pravnog prethodnika tužioca VV je u avgustu 2014. godine kao svedok potpisao i potvrdio da se tuženi AA legitimisao kao ukinjeni vlasnik na navedenoj nepokretnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev primenom odredaba članova 124, 126. i 132. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora zbog neisplaćene ugovorene kupoprodajne cene, s obzirom na to da nije ugovoren rok plaćanja, da tužilac nije dokazao da je tuženog pozvao na ispunjenje ugovora, niti mu je ostavio primereni naknadi rok za ispunjenje, a imajući u vidu da je od zaključenja predmetnog ugovora do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari protelo preko deset godina, to ne proizilazi da predmetni ugovor o kupoprodaji nije realizovan u celosti.

Po oceni Vrhovnog suda, zaključak nižestepenih sudova za sada se ne može prihvatiti kao pravilan, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, na šta se osnovano revizijom tužioca ukazuje.

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kao opšti osnov za raskid ugovora predviđeno je njegovo neispunjenje (član 124.), pri čemu su relevantne situacije kada je rok bitan elemenat ugovora, za razliku kada to nije. U prvom slučaju ako dužnik ne ispuni ugovor u predviđenom roku, onda se ugovor raskida po samom zakonu (član 125.), a u drugom slučaju se ugovor može raskinuti tek nakon što dužnik ni u naknadnom roku ne pruži ispunjenje (član 126.). Naknadni rok nije obavezan ako iz dužnikovog držanja proizilazi da on svoju obavezu neće ispuniti ni u naknadom roku (član 127.). Prema članu 454. stav 1. ZOO, ugovorom o kupoprodaji obavezuje se prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu stvar predata, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, da bi jedna strana mogla jednostrano raskinuti ugovor zbog neizvršenja a u kome ispunjenje u roku nije bitan sastojak ugovora, poverilac je potrebno da ostavi dužniku primereni naknadni rok za ispunjenje obaveze. To nije potrebno u slučaju kada je očigledno iz dužnikovog držanja da on svoju ugovornu obavezu neće ispuniti ni u naknadnom roku (član 127. stav 1. ZOO), zbog čega je prilikom ocene uslova za raskid ugovora kao u konkretnom slučaju, stanovište nižestepeni sudovi zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, primarno pravo ugovornih strana je izvršenje ugovora, što je njihova obaveza. Prema činjeničnom utrđenju, tužilac je kao prodavac izvršio svoju ugovornu obavezu predajom u posed predmetne nepokretnosti i prenosom prava svojine tuženom. Međutim, ukoliko jedna ugovorna strana, u ovom slučaju tuženi, ne pokaže spremnost da u roku razumne dužine izvrši svoju obavezu isplate kupoprodajne cene, pravo je druge ugovorne strane, ovde tužioca, da umesto izvršenja ugovora traži raskid uz pravne posledice raskida propisane članom 132. ZOO. Sledom iznetog, za primenu pravila o raskidu ugovora po navedenom osnovu, nužno je da su jasno definisane obaveze ugovornih strana i da jedna ugovorna strana, svoju ugovornu obavezu nije izvršila, što su u ovom slučaju navedene odlučne činjenice ostale sporne, zbog čega se ne mogu ispitati zakonski uslovi za raskid ugovora i naknadu štete, usled čega su nižestepene odluke morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po iznetim primedbama, oceniti sve izvedene dokaze saglasno odredbi člana 8. ZPP, pa pošto pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje primeniće materijalno pravo odredbe Zakona o obligacionim odnosima koji regulišu pitanje raskida ugovora zbog neispunjenja i donese novu i na zakonu zasnovanu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković