.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2486/2015
10.03.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca P.I. iz F., koga zastupa punomoćnik N.T., advokat iz N.S., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i državne uprave, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Subotici, radi naknade rehabilitacione štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž br. 1160/2015 od 06.10.2015. godine, u sednici veća održanoj dana 10.03.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž br. 1160/2015 od 06.10.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Subotici P br. 16/2014 od 24.02.2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca, sada pok. P.N., isplati iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.02.2014. godine do isplate. Odbijen je deo tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca preko dosuđenog iznosa od 300.000,00 dinara do traženih 15.000.000,00 dinara, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah u iznosu od 15.000.000,00 dinara. Odbijen je i zahtev tužioca za naknadu materijalne štete, kako je opredeljeno u izreci, kao i zahtev za naknadu troškova postupka i zahtev za oslobađanje od plaćanje sudskih taksi.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1160/2015 od 06.10.2015. godine, žalba tužioca je odbijena i potvrđena navedena presuda u pobijanom odbijajućem delu.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se po službenoj dužnosti pazi u revizijskom postupku. Revizijom se bez osnova ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, budući da ova povreda u smislu odredbe člana 407. ZPP, nije revizijski razlog. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 2.tačka 5. ZPP, budući da u konkretnom slučaju nije bilo nedozvoljenog raspolaganja stranaka, koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sin rehabilitovanog P.N., a rođen je … godine u F.. Kada je njegov otac uhapšen i lišen slobode, tužilac je imao četiri godine i rastao je bez oca dok je isti bio zatočen i na izdržavanju kazne zatvora na Golom Otoku. Tužilac je bio svestan svega što se događalo njegovom ocu, njemu samom i celoj njegovoj mnogočlanoj porodici, što je teško preživljavao i trpeo je duševni bol, koji nije prestao ni po izlasku oca iz logora, budući da je tužilac imao zajednicu života sa pok. ocem, kako u vreme njegovog protivpravnog lišenja slobode, tako i u vreme njegove smrti. Do puštanja na slobodu na dan 20.01.1953. godine P.N. je ukupno bio lišen slobode 2 godine 1 mesec 29 dana ili 790 dana. Iz zatvora je izašao teško bolestan i radno nesposoban.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete propisanu članom 21. stav 1. i 2. i 26. stav 3. i 4. Zakona o rehabilitaciji, budući da se radi o licu koje je za to vreme dok je otac boravio u Ustanovi za izvršenje sankcija, raslo bez roditeljskog staranja jednog roditelja.
Stoga su nižestepeni sudovi, ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja i to da je tužilac u momentu kada je njegov otac lišen slobode bio star četiri godine i da je trpeo duševni bol zbog lišenja slobode oca, jer je odrastao bez roditeljskog staranja jednog roditelja, a imajući u vidu svrhu naknade nematerijalne štete, koja ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, pravilnom primenom odredbe člana 200. Stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 300.000,00 dinara.
Budući da pravo na naknadu materijalne štete po osnovu rehabilitacije pripada samo rehabilitovanom licu, u smislu člana 23. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili zahtev tužioca za naknadu materijalne štete.
Za svoj pravni stav nižestepeni sudovi su dali valjane razloge koje prihvata i ovaj sud, te su neosnovani navodi revizije kojima se osporava primena materijalnog prava.
Sa izloženog, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Branislava Apostolović,s.r.
