Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3575/2018 od 23.01.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba protivtužilje GG i tuženog DD i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, u usvajajućem delu stava drugog i trećeg izreke, u odbijajućem delu stava petog i u stavu sedmom izreke.

Protiv drugostepene presude, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku - ZPP i utvrdio da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se određeno ne ukazuje na bitne povrede postupka koje predstavljaju revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. ZPP, a zbog bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tač. 7. i 12. ZPP revizija se ne može podneti, prema navedenoj zakonskoj odredbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je otac tužilaca BB i VV, a deda tuženog DD. Tužena-protivtužilja GG je bivša supruga tužioca VV i majka tuženog DD. AA je bio u braku sa sada pok. ĐĐ, koja je preminula 14.12.2015. godine, a njihov brak je razveden 1992. godine, s tim što zajednica života nije prestala. Tužilac VV je početkom 1971. godine zasnovao zajednicu života sa protivtužiljom GG, brak je zaključen novembra iste godine, faktički je prestao 1993. godine, a razveden je pravnosnažnom presudom 09.01.1996. godine. Tokom trajanja braka, VV i GG su bili u porodičnoj zajednici sa tužiocem AA i njegovom sada pokojnom suprugom ĐĐ. U parnici vođenoj radi utvrđenja suvlasničkih udela članova porodične zajednice na pokretnoj i nepokretnoj imovini, sudskim poravnanjem od 23.07.1998. godine je utvrđeno da su tužilac AA, njegova sada pokojna supruga ĐĐ i tužena GG, između ostalih, suvlasnici i na nepokretnoj imovini koja je predmet ove parnice, bez opredeljenih udela po osnovu doprinosa u sticanju. Nakon zaključenja navedenog sudskog poravnanja i nakon što je tužilac VV napustio porodičnu zajednicu, tužilac AA i njegova sada pok. supruga .., kao i tužena GG nastavili su sa ekonomskom zajednicom, nastavili su da izvode radove na nepokretnostima koje su po sudskom poravnanju činile njihovu zajedničku svojinu, a tužena GG je sa tuženim AA, svojim sinom, živela u kući koja je bila u izgradnji. Tužilac AA i njegova sada pok. supruga ... doprinosili su sticanju za vreme trajanja ove zajednice tako što su slali novčana sredstva iz inostranstva, a tužena GG je učestvovala ličnim angažovanjem, tako što je nadgledala izvođenje radova, obavljala poslove u domaćinstvu i starala se o deci i imovini. Između tužioca AA kao poklonodavca i tuženog DD, njegovog unuka, kao poklonoprimca, zaključen je sporni Ugovor o poklonu overen u sudu 21.01.1999. godine, čiji predmet je između ostalog bila i nepokretna imovina koja po sudskom poravnanju predstavlja zajedničku imovinu tužioca AA, njegove sada pokojne supruge i tužene GG. Nakon toga, između tuženog DD i tužene GG, njegove majke, kao poklonoprimca, zaključen je sporni Ugovor o poklonu overen pred sudom 22.05.2006. godine, čiji je predmet ista nepokretna imovina koju je ugovorom o poklonu od 21.01.1999. godine tužilac AA poklonio svom unuku tuženom DD.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo Ugovor o poklonu od 21.01.1999. godine i Ugovor o poklonu od 22.05.2006. godine, u odnosu na pet katastarskih parcela u listu nepokretnosti ... KO ..., kada je utvrđeno da je tužilac AA suvlasnik po osnovu zajedničkog sticanja sa udelom od 33,33% ovih katastarskih parcela, kao i neuknjiženih objekata na parceli ..., i kada je utvrđeno da zaostavštinu sada pok. ĐĐ predstavlja udeo od 33,33% navedenih katastarskih parcela i neuknjiženih objekata na parceli ... KO ... . Pravilno je takođe primenjeno materijalno pravo u delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev GG da se utvrdi njeno isključivo pravo svojine na spornim nepokretnostima, na kojima joj je priznat udeo od 33,33%, kao i da joj se svojinski udeo preda u državinu putem fizičke deobe.

U vreme zaključenja spornog ugovora o poklonu od 21.01.1999. godine, na snazi je bio Zakon o braku i porodičnim odnosima, koji je članom 323. propisivao da supružnik ne može raspolagati svojim delom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima, a ove odredbe se shodno primenjuju i na članove porodične zajednice.

U postupku je utvrđeno da je prilikom zaključenja spornog ugovora o poklonu od 21.01.1999. godine između tužioca AA i njegovog unuka tuženog DD, izostala saglasnost supruge tužioca kao poklonodavca, sada pokojne ĐĐ, što je bilo neophodno za punovažnost ugovora u smislu čl. 323., 324. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, jer je predmet ovog ugovora o poklonu bila zajednička imovina tužioca kao poklonodavca i njegove sada pokojne supruge i tužene GG, po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, kako je to utvrđeno sudskim poravnanjem od 23.07.1998. godine. Pravilan je takođe zaključak nižestepenih sudova da sada pokojna ĐĐ nije bila upoznata sa sadržinom spornog ugovora o poklonu, pa se samim tim nije mogla ni saglasiti da tužilac kao poklonodavac raspolaže i njenim udelom na nepokretnostima koje su predstavljale zajedničku imovinu, prema navedenom sudskom poravnanju. Zato je pravilno utvrđeno da je ugovor o poklonu od 21.01.1999. godine ništav i ne proizvodi pravno dejstvo, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima u delu kojim su obuhvaćene nepokretnosti koje su bile zajednička imovina tužioca AA i njegove sada pokojne supruge ĐĐ. Tuženoj GG je bilo poznato da tužilac AA nije isključivi vlasnik nepokretnosti koja je bila predmet ovog ugovora, jer je ona kao titular prava takođe navedena u sudskom poravnanju, a utvrđeno je da je u svojstvu punomoćnika tuženog DD, kao njegova majka, učestvovala u zaključivanju spornog ugovora o poklonu. Budući da je naknadno tuženi AA sa svojom majkom, tuženom GG, Ugovorom o poklonu od 22.05.2006. godine raspolagao istom imovinom, koju je stekao po osnovu ranijeg ništavog ugovora o poklonu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je i drugi ugovor o poklonu ništav i ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na sporne nepokretnosti.

U nižestepenim presudama je prilikom utvrđivanja udela tužioca AA i protivtužilje GG od po 33,33% na spornim nepokretnostima takođe pravilno primenjeno materijalno pravo, odnosno odredba člana 195. Porodičnog zakona, kojom je propisano da kada porodičnu zajednicu sa supružnicima čine srodnici koji radom, zajedničkim vršenjem određene delatnosti ili na drugi način zajednički privređuju, imovina stečena u toku trajanja te zajednice je zajednička imovina svih članova porodične zajednice koji su učestvovali u njenom sticanju, pa na njoj svi članovi koji su privređivali u vreme njenog sticanja polažu prava u obimu njihovih udela zavisno od veličine doprinosa, pri čemu se cene primanja članova zajednice, staranje o domaćinstvu i deci, svaki oblik rada u održavanju i povećanju imovine, kao i da li je posebna imovina stranaka kao ekonomska baza doprinela sticanju nove imovine.

U postupku je utvrđeno da su tužilac AA i njegova sada pokojna supruga ĐĐ obezbeđivali finansijska sredstva radom u inostranstvu i slali novac radi izgradnje objekata i kupovine zemljišta, a da je protivtužilja GG vršila nadzor nad izvođenjem radova, obavljala poslove u domaćinstvu, starala se o deci i imovini, pa je njihov doprinos u sticanju imovine pravilno kao podjednak određen na po 33,33%.

Neosnovano se revizijom protivtužilje ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo, odnosno da joj pripada veći suvlasnički udeo na spornim nepokretnostima od dosuđenog, jer ovakav zaključak ne proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja. Takođe je neosnovan i revizijski navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava s obzirom da je u vreme zaključenja ugovora o poklonu iz 1999. godine u evidenciji nepokretnosti poklonodavac tužilac AA bio upisan kao jedini vlasnik spornih nepokretnosti. Bez obzira na navedeno, pravo zajedničke svojine su članovi porodičnog domaćinstva, pa i sada pok. ĐĐ, stekli po osnovu sudskog poravnanja koje predstavlja pravni osnov za sticanje prava susvojine. Ostalim revizijskim navodima, odnosno da je sada pok. ĐĐ bila upoznata i saglasila se sa sadržinom ugovora o poklonu, osporava se ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može podneti, prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić