Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, Agroindustrijsko- komercijalna banka „AIK banka“ a.d. Beograd, kao pravni sledbenik tužene „Sberbank Srbija“ a.d. Beograd je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi članova 403. stav 3. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, pa je na osnovu člana 210. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u toku trajanja braka tužilje i VV (zaključenog 1961. godine), stečen je u svojinu stan u Beogradu, bližih oznaka kao u izreci presude, na kome je u zemljišnoj knjizi kao isključivi vlasnik bio upisan suprug tužilje. Ugovorom o poklonu od 14.02.1994. godine, suprug tužilje je stan preneo u svojinu tužene BB njihove ćerke, po kom pravnom osnovu se ona upisala kao vlasnik u zemljišnoj knjizi. Prvotužena BB je sačinila spornu založnu izjavu, na osnovu koje je upisana izvršna vansudska hipoteka u korist pravnog prethodnika drugotužene „Volksbank“ Beograd, radi obezbeđenja potraživanja po ugovoru o dugoročnom kreditu za investicije od 01.11.2010. godine. U parnici koju je tužilja pokrenula 2015. godine protiv supruga i ćerke, pravnosnažnom presudom od 11.04.2016. godine utvrđeno je da je tužilja po pravnom osnovu sticanja u bračnoj zajednici vlasnik ½ dela nepokretnosti koja je bila predmet ugovora o poklonu zaključenog između oca i ćerke, te je utvrđena njegova ništavost u navedenom delu.

Nižestepeni sudovi nalaze da je sporna založna izjava u celosti ništava, pošto je pravnosnažnom presudom od 11.04.2016. godine oborena pretpostavka tačnosti upisanih stvarnih prava u javnoj evidenciji nepokretnosti, u smislu člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru, koji je važio u vreme zasnivanja hipoteke. U vreme davanja založne izjave, imovina tužilje i njenog supruga VV je bila u režimu zajedničke svojine, pa se hipoteka na osnovu članova 2. i 6. stav 2. Zakona o hipoteci nije mogla zasnovati na celoj nepokretnosti bez saglasnosti svih zajedničara. Pošto je to u konkretnom slučaju učinjeno, založna izjava je po članu 103. Zakona o obligacionim odnosima aspolutno ništava. Drugotužena pre zasnivanja hipoteke nije proverila zemljišnoknjižni sled, što je čini nesavesnim sticaocem hipoteke.

Osnovano se revizijom tužene Agroindustrijsko-komercijalne banke „AIK banka“ a.d. Beograd ukazuje da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno merodavno materijalno pravo.

Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javne knjige ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Odredbom člana 14. stav 2. tog zakona propisano je da suvlasnik može raspolagati svojim delom na stvari bez saglasnosti ostalih suvlasnika.

Zakonom o hipoteci („Službeni glasnik RS“ br. 115/2005 ... 83/2015) propisano je da hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti na osnovu založne izjave (jednostrana hipoteka - član 8. stav 1. tačka 2.); da hipoteku na idealnom delu nepokretne stvari u susvojini vlasnik idealnog dela zasniva bez saglasnosti ostalih suvlasnika, osim ako se hipoteka zasniva na idealnom delu objekta u izgradnji, kada je potrebna saglasnost svih suvlasnika (član 6. stav 1.).

U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tužena BB vlasnik spornog stana počev od 1994. godine, a da tužilja, koja po sadržini spisa ima prebivalište na adresi stana, do 2015. godine nije isticala pravo na udeo u stanu po osnovu sticanja u toku trajanja braka sa suprugom, ocem tužene BB. Pravnosnažnom presudom od 11.04.2016. godine utvrđeno je da je tužilja po pravnom osnovu sticanja u braku suvlasnik stana u ½ dela, pa je kao posledica tog originarnog sticanja utvrđena ništavost raspolaganja VV na ½ dela stana učinjenog ugovorom o poklonu od 14.02.1994. godine.

Kod ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi pogrešno zaključuju da je u vreme sačinjenja sporne založne izjave stan bio u pravnom režimu stvari u zajedničkoj svojini, pošto je u to vreme on već 16 godina bio u svojini tužene BB. Međutim, pošto je tužilja, majka tužene, 2015. godine tražila i u pravnosnažno okončanoj parnici ishodovala presudu po kojoj je ona po pravnom osnovu sticanja u bračnoj zajednici vlasnik na ½ dela stana i utvrđeno da je u tom delu ugovor o poklonu ništav, tužbeni zahtev delimično je osnovan samo za ovaj deo nepokretnosti. Preostali idealni deo nepokretnosti koji je u svojinu stekla od oca prvotužena je mogla punovažno opteretiti hipotekom bez saglasnosti majke, iz kog razloga su nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev delimično odbijen.

Imajući u vidu konačan uspeh stranaka u parnici, na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 2, 154. i 163. stavovi 1. – 4. ZPP, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje parnične troškove, te je odbijen kao neosnovan zahtev drugotužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz iznetih razloga, odluka u izreci doneta je na osnovu odredbi člana 416. stav 1. i člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković