U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužioca „Heta leasing“ d.o.o. Beograd iz Beograda, čiji je punomoćnik Dušan Lakić, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Zvezdan Živanović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2182/18 od 24.01.2019. godine, u sednici veća koja je održana dana 25.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2182/18 od 24.01.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 934/15 od 19.12.2017. godine stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 10.786.093,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.04.2015. godine pa do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke delimično je odbijen tužbeni zahtev preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke, a do iznosa od 10.882.966,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.04.2015. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 661.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2182/18 od 24.01.2019. godine stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 934/15 od 19.12.2017. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 10.786.093,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.12.2017. godine, pa do isplate, kao i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P broj 934/15 od 19.12.2017. godine u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na dosuđeni iznos štete od 10.786.093,37 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 20.04.2015. godine do 18.12.2017. godine. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 30.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tužioca „Hypo Alpe Adria leasing“ je kao davalac lizinga, sa primaocem lizinga Društvom za proizvodnju, trgovinu i usluge BB d.o.o, koga je zastupao ovde tuženi AA, zaključio 21 ugovor o finansijskom lizingu dana 11.06.2007. godine, pod brojevima od .. do .., na osnovu kojih je tužilac, kao davalac lizinga, isporučio navedenom privrednom društvu, kao primaocu lizinga, predmete lizinga u skladu sa zaključenim ugovorima. Tuženi, kao direktor preduzeća „BB“ d.o.o. je kao jemac istog dana, 11.06.2007. godine, sa tužiocem zaključio 21 ugovor o jemstvu, kojima se obavezao prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika nastalu iz svakog od ugovora o finansijskom lizingu. Članom 2. svakog ugovora o jemstvu konstatovano je da je jemac upoznat sa svim odredbama navedenih ugovora zaključenim između „Hypo Alpe Adria leasing“ d.o.o. i „BB“ d.o.o i da iste prihvata, članom 3. da poverilac prihvata jemstvo od strane jemca, ovde tuženog, za dug koji potražuje od dužnika u iznosu od 547.170,25 dinara, što iznosi 10.910,76 CHF, obračunato po prodajnom kursu za CHF „Hypo Alpe Adria Bank“ na dan uplate. Članom 5. svakog od ugovora, jemac se obavezao da ispuni celu obavezu za koju je jemčio poveriocu i plati napred označeni dug u ime i za račun dužnika na prvi poziv poverioca uz odricanje od svakog od prigovora, a članom 6. ugovorne strane su se sporazumele da se od jemca ima pravo zahtevati ispunjenje obaveze tek onda kada glavni dužnik u predviđenom roku ne ispuni svoje obaveze utvrđene ugovorom o finansijskom lizingu. Dana 13.12.2010. godine tužilac je uputio 21 dopis o jednostranom raskidu svakog od ugovora, kojim je obavestio primaoca lizinga da se obavezao da će lizing rate, za svaki od predmeta lizinga da plati u 84 rate, da je prva rata dospela za plaćanje dana 02.07.2007. godine, a poslednja, otkupna, dana 02.06.2014. godine, pa imajući u vidu da lizing rate nisu plaćene po dospelosti i da dug, po osnovu dospelih a neplaćenih rata, nije izmiren ni u naknadno ostavljenom roku, kao i da su predmeti lizinga oduzeti sudskim putem, to su ispunjeni svi uslovi za raskid ugovora. Predmeti lizinga koji su oduzeti sudskim putem dana 11.10.2010. godine, kada je napravljen zapisnik o preuzimanju, prodati su u periodu od 26.10.2011. godine od 03.11.2011. godine. Tužilac je proglasio potraživanje dospelim dana 31.12.2010. godine. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 228/12 od 23.07.2015. godine, koje je postalo pravnosnažno dana 03.08.2015. godine, zaključen je stečajni postupak i naloženo stečajnom upravniku da između ostalog, nakon pravnosnažnosti tog rešenja sprovede sve radnje za brisanje privrednog subjekta. Tužilac je prijavio novčano potraživanje u stečajnom postupkom nad Društvom za proizvodnju, trgovinu i usluge „BB“ d.o.o. dana 12.09.2012. godine u iznosu od 34.511,71 CHF u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu „Hypo Alpe Adria Bank“ a.d. za CHF na dan isplate, na ime dospelog dugovanja stečajnog dužnika prema stečajnom poveriocu. Tužiocu kao poveriocu je priznato neobezbeđeno potraživanje u ukupnom iznosu od 8.942.988,86 dinara po svim ugovorima o lizingu, s tim da tužilac nije naplatio svoje potraživanje u stečajnom postupku ni u jednom delu. Stečajni postupak je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 228/12 od 23.07.2015. godine (pravnosnažno dana 03.08.2015. godine) zaključen, a „BB“ d.o.o. je brisan iz APR-a dana 27.08.2015. godine. Tužilac je opomenu pred utuženje poslao tuženom dana 08.08.2014. godine, a tužbu u ovoj parnici je podneo dana 02.06.2015. godine. Veštačenjem je utvrđeno da potraživanje tužioca prema tuženom na dan 19.04.2015. godine iznosi 86.471,07 CHF, što u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu „Hypo Alpe Adria Bank“ iznosi 10.371.667,37 dinara i 414.416,00 dinara na ime troškova transporta preuzetih predmeta lizinga i procene vrednosti predmeta lizinga, što ukupno čini iznos od 10.786.093,37 dinara, pri čemu je dug prethodno umanjen za iznos dobijen prodajom predmeta lizinga.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odredbe članova 997, 1002, 1004. stav 1. i 2. i član 1007. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbu člana 31. u vezi sa članovima 7, 8, 29. i 31. Zakona o finansijskom lizingu kada su odlučili usvajanjem tužbenog zahteva.

Lizing naknada je po svom karakteru, shodno odredbi člana 7. Zakona o finansijskom lizingu, naknada koju primalac lizinga plaća davaocu lizinga za korišćenje predmeta lizinga i ona se utvrđuje na osnovu iznosa koji je davalac lizinga platio za sticanje svojine na predmetu lizinga, uvećanog za kamatu i druge troškove koje, u skladu sa ugovorom o lizingu, primalac lizinga plaća davaocu lizinga. Odredbe člana 8. istog zakona propisuju, u stavu 2, da se na obligaciono-pravne odnose subjekta u postupku finansijskog lizinga primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, a ako tim zakonom nije drugačije određeno. Odredbom člana 29. Zakona o finansijskom lizingu propisano je da davalac lizinga koji raskine ugovor zbog neplaćanja lizing naknade iz razloga što primalac lizinga nije uredno plaćao naknadu za lizing, ima pravo na povraćaj predmeta lizinga, kao i pravo na naknadu pretrpljene štete, a odredbom člana 31. istog zakona, da davalac lizinga ima pravo na naknadu štete koja bi trebalo da davaoca lizinga dovede u položaj u kome bi se nalazio da je primalac lizinga ispunio svoju obavezu u skladu sa ugovorom. Ukoliko je predmet lizinga, nakon što je ugovor raskinut, vraćen davaocu lizinga, onda će se prilikom odmeravanja obima i visine štete uzeti u obzir prodajna cena predmeta lizinga, što utiče na smanjenje obima štete.

Tuženi se davanjem izjave o jemstvu obavezao prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako ovaj to ne učini, u smislu odredbe člana 997. Zakona o obligacionim odnosima, s tim što je u konkretnom slučaju ugovoreno supsidijarno jemstvo po kome poverilac ne može da se obrati jemcu za isplatu ako se prethodno nije obratio glavnom dužniku, u smislu odredbe člana 1004. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Jemac, tuženi, se dakle, obavezao da će ispuniti onu istu obavezu koju je o njenoj dospelosti propustio da ispuni glavni dužnik, a ako ispunjenje primarne obaveze više ne bude moguće, u tom slučaju jemčeva obaveza se svodi na naknadu štete, u kom slučaju jemac ne preuzima dug glavnog dužnika kao svoj vlastiti, već se obavezuje da će platiti tuđi dug na koji način jemčeva obaveza predstavlja dug trećeg lica, odnosno glavnog dužnika. S obzirom da je tužilac, kao poverilac, pokušao da naplati svoje potraživanje nakon jednostranog raskida ugovora o finansijskom lizingu od glavnog dužnika, odnosno od primaoca lizinga, a da je nakon preuzimanja svih predmeta lizinga dana 11.10.2010. godine, celokupno potraživanje proglašeno dospelim na dan 31.12.2010. godine, koje primalac lizinga nije izmirio, te kako je davalac lizinga u postupku stečaja nad primaocem lizinga prijavio potraživanje koje je priznato i koje nije namireno, to je tuženi, kao supsidijarni jemac, na poziv tužioca u obavezi da tužiocu naknadi štetu prouzrokovanu neplaćanjem lizing rate, u smislu člana 31. Zakona o finansijskom lizingu.

Sa iznetih razloga su neosnovani navodi revidenta da su nižestepeni sudovi pogrešno zauzeli pravni stav o postojanju obaveze tuženog kao jemca da tužiocu isplati dug, jer su ugovori o finansijskom lizingu raskinuti pa ne postoji punovažan pravni osnov po kome postoji odgovornost tuženog u ovoj parnici, a da je tužilac najkasnije sa jednostranim raskidom osnovnog ugovora mogao da podnese tužbu protiv tuženog, što je propustio da učini.

Neosnovani su i navodi u reviziji da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili institut zastarelosti potraživanja po prigovoru koji je istakao tuženi, jer nisu pravili razliku između dospelih i neplaćenih obaveza do trenutka raskida i nastale štete usled raskida ugovora, odnosno ubuduće, jer je ranije nastupila zastarelost u odnosu na dospela potraživanja nego u odnosu na raskid, pa je sud morao da računa zastarelost od svake neisplaćene fakture pojedinačno, a ne od raskida ugovora o lizingu. Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili prigovor zastarelosti potraživanja neosnovanim, imajući u vidu činjenicu da su svi ugovori o finansijskom lizingu raskinuti oduzimanjem predmeta lizinga dana 11.10.2010. godine, a tužba je u ovoj parnici podneta dana 02.06.2015. godine, s tim što je do prekida zastarevanja došlo dana 12.09.2012. godine, kada je tužilac prijavio potraživanje prema primaocu lizinga u postupku stečaja, koji je zaključen rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 228/2012 od 23.07.2015. godine. Kako su ugovori o finansijskom lizingu raskinuti dana 11.10.2010. godine, a tužilac je prijavio potraživanje u stečajnom postupku dana 12.09.2012. godine, koje je prekinuto u tom trenutku, u smislu odredbe člana 388. ZPP, te kako je zastarelost ponovo počela da teče donošenjem rešenja kojim je zaključen stečajni postupak od 23.07.2015. godine (pravnosnažno dana 03.08.2015. godine), u smislu odredbe člana 392. stav 3. ZPP, potraživanje tužioca nije zastarelo, imajući u vidu da je tužba podneta dana 02.06.2015. godine, dakle u roku iz člana 1019. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Ostali navodi u reviziji se odnose na utvrđeno činjenično stanje koje se saglasno odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne može pobijati revizijom.

Sa iznetih razloga saglasno odredbi člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić