U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca „Granit invest“ DOO, sa sedištem u Beogradu, koga zastupa punomoćnik Siniša Brašanac, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Nevena Savčić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 7328/18 od 16.01.2019. godine, u sednici veća održanoj 29.01.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 7328/18 od 16.01.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P br. 774/16 od 28.05.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi AA iz ..., da tužiocu „Granit invest“ DOO Beograd na ime duga, isplati iznos od 13.531.894,91 dinara, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom za period od 01.01.2014. godine do dana isplate, u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 521.250,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 7328/18 od 16.01.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P br. 774/16 od 28.05.2018. godine u stavu prvom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 118.036,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2014. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS na dan isplate, u roku od 15 dana od prijema prepisa presude. Stavom drugim izreke potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i u tom delu žalba tuženog je odbijena, kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava ističući i prekoračenje tužbenog zahteva učinjenog u postupku pred drugostepenim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18), pa je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, ali nije posebno ukazano koju to odredbu Zakona o parničnom postupku drugostepeni sud nije primenio ili je nepravilno primenio, a što bi bilo ili moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, zbog čega revizijski sud nije razmatrao te navode revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 01.04.2010. godine zaključile i overile ugovor o kupoprodaji objekta u izgradnji, koji se nalazi u Beogradu, ulica ... broj .., koji se gradio na osnovu rešenja o odobrenju za izgradnju IX-04 br. ../04 i potvrde o prijemu dokumentacije od 20.06.2008. godine. Na osnovu tog ugovora tužilac je, kao kupac, tuženom, kao prodavcu, isplatio deo kupoprodajne cene u iznosu od 11.806.151,90 dinara, prema dinamici bliže navedenoj u obrazloženju presude. Ovaj ugovor je raskinut ugovorom o raskidu označenog ugovora o kupoprodaji od 03.06.2010. godine, koji je overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu ../10. Članom 3. ugovora o raskidu konstatovano je da je kupac po odredbama raskinutog ugovora prodavcu isplatio deo kupoprodajne cene u ukupnom iznosu od 11.806.151,90 dinara, te da se prodavac obavezuje da kupcu izvrši povraćaj primljenog dela kupoprodajne cene u dinarskoj protivvrednosti 118.036,00 evra po srednjem kursu NBS na dan uplate na račun kupca, a u roku koji će prodavac i kupac naknadno opredeliti.

Između parničnih stranaka zaključen je i pismeni sporazum o definisanju roka za povraćaj primljenog dela kupoprodajne cene po ugovoru o raskidu ugovora o kupoprodaji ../1 od 03.06.2010. godine, te prema navedenom sporazumu tuženi je trebalo da do 31.12.2013. godine izvrši uplatu iznosa od 118.036,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate. Advokat Siniša Brašanac je, kao punomoćnik tužioca, opomenom pred utuženje od 03.03.2016. godine uputio tuženom poziv da dugovani iznos iz pomenutog sporazuma uplati na račun tužioca najkasnije u roku od 10 dana po prijemu opomene, te da će u protivnom biti podneta tužba, a navedenu opomenu tuženi je primio 04.03.2016. godine. Pre raskida kupoprodajnog ugovora tužilac je izvodio radove na predmetnom objektu, s tim što isplata cene tih radova predstavlja predmet drugog parničnog postupka koji se vodi između parničnih stranaka. Nakon raskida ugovora o kupoprodaji tuženi je objekat ponovo prodao drugom licu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno odlučio o osnovu tužbenog zahteva, s obzirom da tuženi prema tužiocu ima neizmirenu obavezu definisanu u ugovoru o raskidu ugovora o kupoprodaji od 03.06.2010. godine i u pismenom sporazumu o roku za povraćaj primljenog dela kupoprodajne cene od 31.12.2012. godine. Međutim, prvostepeni sud je, kako je to pravilno utvrdio drugostepeni sud, pogrešno primenio materijalno pravo obavezujući tuženog da tužiocu isplati traženi dinarski iznos sa pripadajućom kamatom.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud pravilno smatra da su stranke mogle ugovoriti obavezu tuženog, kao dužnika, u devizama u dinarskoj protivvrednosti, ali da konverzija deviznog potraživanja u dinare pre trenutka ispunjenja obaveze nije dozvoljena. Takvo ugovaranje nije protivno prinudnim propisima, javnom poretku, dobrim poslovnim običajima, niti pravilima morala. Ugovor je zakon za stranke i ono što stranke ugovore dužne su i da poštuju, u smislu člana 17. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto je ugovorena devizna obaveza, tužilac je mogao da traži isplatu ugovorenog deviznog duga u dinarskoj protivvrednosti i samo sa kamatom koja pripada na taj devizni dug. Međutim, tužilac je izvršio konverziju na dan 01.01.2014. godine tražeći umesto dugovanog deviznog iznosa njegovu dinarsku protivvrednost sa zakonskom zateznom kamatom. Tako postavljeni tužbeni zahtev nije osnovan, jer se u smislu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima obaveza koja glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti može ispuniti u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Konverzija deviznog potraživanja u dinarsko je pravno dopuštena samo kada je to ugovorom stranaka izričito propisano, što jasno proizlazi iz člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Valuta obaveze propisana članom 395. Zakona o obligacionim odnosima podrazumeva da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili u zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveza. To znači da tužilac ima pravo da traži samo da mu se isplati ugovoreni dugovani devizni iznos u dinarskoj protivvrednosti važećoj po kursu na dan isplate sa pripadajućom kamatom. Obaveza tuženog glasi na isplatu 118.036,00 evra tužioca, a rok za isplatu tog duga je bio 31.12.2013. godine, što znači da je tuženi pao u docnju sa vraćanjem tog iznosa 01.01.2014. godine, od kada tužilac ima pravo na zakonsku zateznu kamatu, propisanu Zakonom o zateznoj kamati („Sl.gl. RS“ 119/2012), kako je i postavio tužbeni zahtev.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da je dosuđenjem deviznog iznosa u dinarskoj protivvrednosti drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev i odlučio u granicama zahteva koji nisu stavljeni u postupku. Upravo suprotno, tužbeni zahtev nije prekoračen jer utuženi dinarski iznos predstavlja protivvrednost dosuđenog deviznog iznosa, sa stanjem na dan 01.01.2014. godine. Zahtev za naplatu novčane obaveze koji glasi na određeni iznos novčanih jedinica u domaćoj valuti sadrži u sebi i zahtev za naplatu novčanih jedinica u stranoj valuti, pa je drugostepeni sud, pravilnom primenom navedenih zakonskih odredbi obavezao tuženog da tužiocu vrati dug definisan članom 3. Ugovora o raskidu Ov. ../10.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da je dosuđena kamata na štetu tuženog jer kamata u dinarima može teći samo na dinarska dugovanja. Naime, članom 2. Zakona o zateznoj kamati („Službeni glasnik RS“ broj 119/2012) propisano je da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice, duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate, i to po stopi utvrđenoj ovim zakonom, a članom 4. stav 1. istog zakona propisan je način kako se utvrđuje stopa zatezne kamate na iznos duga koji glasi na evre. Stoga je pravilno drugostepeni sud tuženog obavezao da sporni dug isplati sa zakonskom zateznom kamatom, u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, pravilnom primenom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima i člana 2. Zakona o zateznoj kamati, i to od 01.01.2014. godine kao dana kada je tuženi pao u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze koja glasi na evre.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić