Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao kupac, na osnovu zaključenih i sudski overenih kupoprodajnih ugovora od 05.10.2008. i 10.06.2009. godine, od tuženog VV, kao prodavca kupio nepokretnosti koje su predmet ove parnice. U oba kupoprodajna ugovora navedena je kupoprodajna cena od po 10.000,00 dinara. Porez na promet nepokretnosti po ovim ugovorima tužilac je platio 14.07.2011. godine, na poreske osnovice koje su značajno više od navedene kupoprodajne cene u ugovorima. Rešenjem nadležne Službe za katastar nepokretnosti od 29.02.2012. godine, tužilac je upisan kao vlasnik nepokretnosti. U to vreme u javnoj evidenciji nepokretnosti nisu bili upisani bilo kakvi tereti. Tuženi BB, kao poverilac je sa tuženim VV, kao dužnikom 26.01.2011. godine zaključio sudsko poravnanje. Na osnovu ovog poravnanja, kao izvršne isprave sud je rešenjem od 22.07.2011. godine, odredio izvršenje na spornim nepokretnostima. Rešenje o izvršenju je zabeleženo u javnoj evidenciji nepokretnosti 21.08.2012. godine. Tužilac je počeo da obrađuje kupljene parcele kao poljoprivredno zemljište oko godinu dana pošto je zaključio ugovore, kada je za to stekao mogućnost nakon penzionisanja.

Pobijanu presudu drugostepeni sud zasniva na odredama člana 50. stavova 1. i 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ br. 31/2011 ... 139/2014), po kom zakonu je vođen izvršni postupak i po čijim odredbama je tužilac upućen na pokretanje ove parnice. Ovim odredbama propisano je da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim; sudija može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem da uputi u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno. Po stanovištu drugostepenog suda, predmetne nepokretnosti nisu predstavljale imovinu izvršnog dužnika u vreme kada je prvotuženi stekao izvršnu ispravu, niti u vreme kada je izvršenje dozvoljeno. Nepokretnosti su prestale da budu pravo svojine tuženog VV još od vremena zaključenja ugovora o prodaji i njihove predaje u kvalifikovanu državinu tužiocu po ovim ugovorima. U vreme zaključenja ugovora između tužioca i drugotuženog nisu postojale smetnje da drugotuženi kao vlasnik njima raspolaže. Tužilac je upisom prava svojine u katastru nepokretnosti postao vlasnik na osnovu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazi se u posedu nepokretnosti i pripada mu pravo na traženu zaštitu. U navedenim okolnostima, utvrđena činjenica da su u ugovorima kao kupoprodajna cena navedeni iznosi koji su višestruko niži od procenjene vrednosti nepokretnosti od strane poreske uprave ne utiče na odluku u ovoj parnici, pošto je osnov sticanja svojine tužioca bez sumnje realizovana kupoprodaja, pa eventualno navođenje prividne cene u ugovorima ne utiče na stečeno stvarno pravo tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio postavljeni tužbeni zahtev.

U vezi ponovljenih navoda u reviziji da je u ugovorima označena kupoprodajna cena mnogostruko niža od one koju je procenila poreska uprava, Vrhovni sud upućuje na pravilne razloge drugostepenog suda vezane za ocenu punovažnosti zaključenih kupoprodajnih ugovora 05.10.2008. i 10.06.2009. godine, na osnovu kojih je tužalac 29.02.2012. godine derivativno stekao svojinu. U to vreme na nepokretnostima u javnoj evidenciji nisu postojali bilo kakvi tereti, niti postoje druge okolnosti koje bi upućivale na nesavesnost ugovarača, odnosno simulaciju ugovora.

Odredbama člana 107. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, po kom zakonu se vodi izvršni postupak, propisano je da izvršni poverilac stiče pravo upisa založnog prava na osnovu rešenja, odnosno zaključka izvršitelja o izvršenju na nepokretnosti izvršnog dužnika (stav 1.); da će se na zahtev izvršnog poverioca u javnoj knjizi izvršiti upis založnog prava na osnovu rešenja o izvršenju (stav 2.); da upisom u javne knjige izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine (stav 3.).

Po činjeničnom utvrđenju zabeležba rešenja o izvršenju kojim su sporne nepokretnosti određene kao predmet izvršenja za namirenje novčanog potraživanja tuženog BB prema tuženom VV, po sudskom poravnanju koje su zaključili 16.01.2011. godine, izvršena je u javnoj knjizi 21.08.2012. godine.

Kod navedenog utvrđenja, u konkurenciji prava svojine tužioca stečenog 29.02.2012. godine i prava na namirenje prvotuženog BB stečenog 21.08.2012. godine, tužilac ima jače pravo koje sprečava izvršenje određeno rešenjem izvršnog suda od 22.07.2011. godine. Osim toga, kako to pravilno nalazi drugostepeni sud, sporne nepokretnosti u momentu određivanja prinudne naplate nisu bile imovina izvršnog dužnika, pošto je njima on teretno raspolagao 2008., odnosno 2009. godine, tako da ta imovina ne može služiti namirenju novčanog potraživanja izvršnog poverioca, tuženog BB.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić